Ako postoji pravda, ovozemaljska, svevišnja, kosmička, ona je bila u rukama Blagoja Jovovića. Srbina iz Crne Gore. On je svojim rukama kaznio krvnika koji je odgovoran za 700.000 Srba ubijenih u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. On je osvetio i kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je mučki ubijen u Marseju, piše u člansku beogradskog lista Politika.

Blagoje Jovović od Bjelopavlića (Kosić kod Danilovgrada 1922. – Rosario, Argentina 1999.) vojevanje u Drugom svetskom ratu započeo je sa komunistima. Pridružio im se ne praveći razliku među borcima za slobodu. Ubrzo je shvatio da komunisti istovremeno vode i revoluciju u kojoj su trebalo da budu likvidirani neki Jovovićevi rođaci i poznanici. Zbog toga je prešao u redove Jugoslovenske vojske u otadžbini. Pridružio se četnicima i u septembru 1944. godine, po zadatku je prešao u Italiju gde je trebalo da uspostavi vezu sa Englezima. Oni su tada već napustili Dražu Mihajlovića i okrenuli se Titu.

Tokom boravka u Italiji Blagoje je sarađivao sa britanskom obaveštajnom službom. Tada je čuo da se Ante Pavelić, bivši poglavnik Nezavisne Države Hrvatske, nalazi u Argentini. Tamo je stigao zahvaljujući kanalima koje je vodila katolička crkva.

Veruje se da je Blagoje Jovović u Italiji došao na ideju na pronađe Pavelića i kazni ga za njegova zlodela nad srpskim narodom. U svakom slučaju, naš junak se zaputio u Argentinu gde je stigao 1947. godine.

Da ne dužimo, Blagoje Jovović je radio svakojake poslove i stekao priličan imetak. Nije morao da traži duhove prošlosti ,ali on je bio uporan u svojoj nameri. Od jednog bivšeg italijanskog generala stigla je vest gde može da se nađe Pavelić. Plan je predvodio Jakov Jovović, rođak Blagojev. Sa njima su bili i Milo Krivokapić, sveštenik Radojica Popović, Milan Gaćeša, Mileva Gaćeša sa suprugom...

Prvobitni plan bio je da atentat na ustaškog krvnika izvrše 9. aprila 1957. godine, u mestu Lomas del Polomar gde je Pavelić živeo. On je tog dana bio u pratnji žene i ćerke zbog čega je plan pomeren za dan kasnije. Blagoje Jovović i Krivokapić su 10. aprila, baš na dan proglašenja NDH 1941. godine ( neverovatna slučajnost), sačekali Pavelića na autobuskoj stanici. Blagoje je krenuo za njim. Pavelić je osetio da nešto nije u redu i pripucao je na Blagoja, pri tom mu psujući majku srpsku, jevrejsku i komunističku.

Prema rečima Jovovića, izvadio je pištolj i ispalio dva metka u leđa Pavelića koji je bežao. Monstrum je pao i pravio se da je mrtav. Tada su se čuli pozivi iz susednih kuća gde su živeli Hrvati, Pavelićevo obezbeđenje. Jovović je odlučio da napusti to mesto i ispalio je još tri hica u pravcu iz kojeg su počeli da pucaju na njega.

Pavelić je preživeo atentat. Ipak, bio je teško ranjen, argentinske vlasti su mu poručile da napusti tu zemlju. Otišao je u Španiju kojom su vladali fašisti. Tamo je lečen od zadobijenih rana, ali lekari nisu mogli da izvade metke iz njegovog tela. Osim što je jedan metak bio na veoma opasnom mestu, Pavelić je bolovao od dijabetesa i lekari su mislili da ne bi preživeo tešku operaciju. Veruje se da je Pavelić umro od posledica ranjavanja koje je iscrpelo njegov organizam.

Ta priča je je među Srbima epilog dobila nakon decembra 1998. godine. Tada je Blagoje Jovović posetio Crnu Goru da pristustvuje sahrani brata. Pre toga je posetio manastir Ostrog i svoju priču podelio sa mitropolitom Amfilohijem. Blagoje Jovović je umro samo u Argentini 1999. godine.

Mnogi smatraju da je on jedan od najvećih srpskih junaka. On je Miloš Obilić 20. veka. Pratio je svoj instikt i osećaj za pravdu. Rizikovao je svoj život i dokazao da je pravda spora ali dostižna.