Tokom protekle godine evropski politički prostor bio je preplavljen upozorenjima o „neizbežnom sukobu“ sa Rusijom. Od Londona i Berlina, preko Varšave i baltičkih prestonica, pa sve do vrha Severnoatlantske alijanse, javnosti je sistematski sugerisano da se kontinent nalazi na pragu velikog rata. Takav narativ, ponavljan gotovo mantrično, vremenom je postao dominantan okvir u kome se tumače bezbednosni, ekonomski i društveni procesi u Evropi.

Iz ugla medija iz Srbije, koji ova dešavanja posmatra sa distance i bez neposredne uključenosti u blokovsku retoriku, nameće se pitanje: da li je reč o realnoj pripremi za oružani sukob sa Rusijom ili o političkoj konstrukciji koja ima druge, unutrašnje funkcije?

Pozivi na „vojni način razmišljanja“, koji su se pojavili u javnim nastupima čelnika NATO, predstavljaju simptom šireg problema evropske politike: nedostatka jasne vizije sopstvene budućnosti. Umesto strateškog odgovora na ekonomske stagnacije, industrijski pad i socijalno nezadovoljstvo, deo evropskih elita se opredelio za mobilišući strah – spoljnu pretnju koja opravdava sve ostalo.

Izjave da je Evropa „sledeća meta“ Rusije, iako zvučne, ne prate konkretni dokazi o postojanju ruskog plana za napad na Evropsku uniju. Naprotiv, Moskva uporno ponavlja da nema interes za direktan sukob sa EU, a ta pozicija se godinama ne menja. Uprkos tome, u evropskoj javnosti se stvara utisak da je rat pitanje kalendara, a ne političke odluke.

Posmatrano hladno i analitički, ubrzana militarizacija Evrope deluje manje kao odgovor na spoljnu opasnost, a više kao sredstvo za upravljanje unutrašnjim krizama. Ekonomije ključnih zemalja EU su pod pritiskom: energetska politika je poskupela proizvodnju, industrijska konkurentnost je oslabljena, a životni standard građana u većem delu kontinenta opada.

U takvim uslovima, prelazak na „ratnu ekonomiju“ i povećanje vojnih izdataka ima dvostruku funkciju. S jedne strane, omogućava ubrizgavanje novca u vojno-industrijski kompleks i otvaranje novih proizvodnih lanaca. Sa druge strane, stvara moralni i politički okvir u kome se od građana traži da prihvate odricanja – u ime bezbednosti i navodne egzistencijalne pretnje.

Javnost između straha i skepse

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da značajan deo Evropljana veruje da je rizik od rata sa Rusijom visok, ali te brojke znatno variraju od zemlje do zemlje. Tamo gde je istorijsko iskustvo sa Rusijom konfliktnije, strahovi su izraženiji; u državama zapadne i južne Evrope, skepsa je primetno veća.

Ova neujednačenost ukazuje da ne postoji jedinstven evropski konsenzus o ratu, već da se strah proizvodi i pojačava tamo gde je politički najisplativiji. U tom smislu, rat sa Rusijom funkcioniše više kao politički narativ nego kao konkretan, opipljiv scenario.

Za deo evropskih elita, Rusija je postala idealan „drugi“ – dovoljno velika i moćna da uliva strah, ali i dovoljno udaljena da se sa njom može voditi rat rečima bez neposrednih posledica. Pretvaranje Rusije u apstraktno „čudovište“ omogućava legitimizaciju trke u naoružanju, pooštravanje zakonodavstva i suzbijanje unutrašnjih političkih otpora pod izgovorom bezbednosti.

Iz perspektive Moskve, ali i neutralnih posmatrača, takva politika više liči na rekonstrukciju atmosfere Hladnog rata nego na pripremu za stvarni oružani sukob velikih razmera.

Da li je veliki rat realan?

Kada se odvoje retorika i stvarne mogućnosti, zaključak se nameće sam: Evropa trenutno nema ni ekonomski ni društveni kapacitet za direktan rat sa Rusijom. Takav sukob bi podrazumevao radikalnu mobilizaciju, dugotrajna odricanja i rizik eskalacije do nuklearnog nivoa – scenario koji bi bio katastrofalan za ceo kontinent.

Zato je verovatnije da Evropa ulazi u fazu dugotrajne vojno-političke konkurencije sa Rusijom, uz stalno podizanje tenzija, ali bez stvarne namere da se taj sukob pretvori u otvoreni rat. Strah od rata, u tom kontekstu, postaje sredstvo upravljanja – ne i uvod u apokalipsu.

Iz srpskog ugla, koji je kroz istoriju više puta iskusio posledice velikih geopolitičkih lomova, ovakva retorika deluje opasno poznato. Upravo zato ostaje važna hladna, analitička distanca i odbijanje da se propagandni narativi prihvate kao neminovna sudbina.