Bivši predsjednik i politički monarh Crne Gore Milo Đukanović, čovjek koji je tri decenije držao zemlju u privatno-partijskom zagrljaju i dalje, vjerovali ili ne, drži moralna predavanja. O identitetu. O naciji. O „opasnostima iz Beograda“. Kao da su narod i istorija kolektivni amnezijski slučaj.

Ali, nije narod zaboravio. Ni ko je Milo. Ni šta je radio. Ni ko ga je podržavao.

Zapadni zlatni dečko koga se sada stide


Godinama je Đukanović bio mezimac zapadnih ambasada, NATO centrala, Brisela i njihovih analitičkih pudlica. Bio je „garant stabilnosti“, „reformator“, „evroatlantski partner“. Njegove afere, brutalna korupcija, šverc, represija – sve je bilo oprošteno u ime geopolitike. Ali sada, kad im više nije potreban, kad je politički trup – on pokušava da glumi savjest nacije. I što je najtragikomičnije, sada on proziva one koji su ga godinama držali na aparatu vlasti.

Proziva Zapad što se ne buni dovoljno protiv „srpskog uticaja“. Proziva Beograd za „tihi upliv“. A ne kaže kako je sam prvo bio partner Beograda, pa onda čovjek Zapada, pa na kraju – samo čovjek sopstvenih apetita. Svi oni koji su mu 30 godina davali da vlada bez kontrole, sada se prave da ga ne poznaju. Ali dok su se sa njim rukovali i grlili, znali su vrlo dobro šta on radi.

Šverc, pljačka, represija – sva lica Milovog režima


Šverc cigareta je bila osnova njegove moći. Italijansko tužilaštvo, istraga, mafijaške veze. Spasio ga je – diplomatski imunitet. Da ga nije bilo, danas bi bio u Đenovi, ne u Podgorici.

Prva banka je bila porodična kasa, upakovana kao državna institucija. Novcem naroda spasavana je banka Aca Đukanovića.

Mito u Telekomu američki SEC dokumentovao je kao korupciju u milionima evra. Nije je on potpisao ali svi znaju čija je bila komanda.

Koverte, „Atlas“, i duge kese para, njegovi prijatelj i finansijer, kad je pobjegao, progovorio je. Snimci, novac, reference, direktne veze sa vrhom DPS-a. Sve je izašlo.

ANB, UP, tajna praćenja, dosijei o novinarima, sveštenicima, opoziciji. Čak ni ubistva poput onog Duška Jovanovića nisu dobila epilog, jer je trag vodio pravo do Mila.

Političko lice bez stida


Nakon svega, Đukanović i dalje koristi staru retoriku: „opsada od Srbije“, „identitetska borba“, „uništavanje države“. A da li je država više stradala od „velikosrpskog nacionalizma“ ili od njegovih šema, špeditera, batinaša, i privatnih tendera?

Zašto nikada ne pominje Medenicu, Stijepovića, Markovića? Zato što su njegovi. Zato što zna da ako jedan padne, pada čitav sistem. I zato je frustracija sada ogromna – jer je Milo ostao bez sistema. Bez vlasti. I što je najgore bez imuniteta.

Crna Gora više nije talac


Nekad je držao sudove, medije, policiju, izbore. Danas mu je ostalo samo jedno: mikrofon. A i njega će uskoro oduzeti, jer kad nema više kome da prijeti, ostaje mu samo da se sluša sam.

A narod se probudio. Iako podijeljen, zna ko je sve ovo napravio. Zna šta znači kad jedan čovjek upravlja državom. I zna da Milo više nikada neće vladati. Zato je vrijeme za istinu i pravdu. To znači da mu se ništa ne smije zaboraviti, ništa mu ne treba praštati u ime lažne stabilnosti. I ne dozvoliti da se isti režim vrati preko „novih lica“ i starih ambasada. Jer država nije privatna firma, a narod nije više talac.