U Podgorici se sinoć desilo sve, osim jedne jedine stvari, reakcije države. Valjda zbog toga što se desila njena kapitulacija.

Na stadionu „Pod Goricom“ nije se igralo sa fudbalskom loptom, nego sa dostojanstvom zemlje, zdravim razumom i sa istinom o tome šta je današnja Crna Gora i u šta je pretvorena. Na tribinama se orilo „Ubij Srbina“, isticali su transparenti koji su u svakoj normalnoj državi razlog za trenutno prekidanje utakmice i hitno zatvaranje tribine uz krivičnu odgovornost. Sve je bilo masovno i drsko, uz jasnu namjeru da se ponizi narod koji u ovoj državi živi, radi, plaća poreze i drži njene institucije uopšte u životu.

Umjesto države, prisustvovali smo organizovanoj glumi da se ništa ne dešava. Tišina je postala državna strategija, a domaćin kukavica u sopstvenoj kući. Hrvatski navijači su bili zaštićeni kao diplomatska delegacija. Sve što su uzvikivali, radili i čime su mahali, bilo je dozvoljeno.

I to nije slučajnost. To je državna politika Crne Gore, koja ćuti na sve što je antisrpsko i antipravoslavno. Ministarstvo unutrašnjih poslova, Agencija za nacionalnu bezbjednost, Fudbalski savez, Vlada i Predsjednik su zajedno igrali ono što se u ovdašnjem političkom rečniku već godinama naziva „državnim interesom“, a u stvarnosti zvanična obaveza i strahopoštovanje prema Hrvatskoj. I budimo pošteni pa recimo da je ustaštvo sinoć u Podgorici bilo omiljeno kao što je omiljeno i odomaćeno na Cetinju. Zbog toga je onako i tolerisano.

Jer, kada na vašem stadionu skandiraju poziv na ubistvo pripadnika naroda koji je, uzgred, u vašoj zemlji najbrojnija zajednica, a država ćuti, onda je to mnogo više od incidenta. To prerasta u politiku, koju prate jasne instrukcije i strategija. I budimo pošteni pa priznajmo da je ono što smo gledali odavno postalo pravilo, kao samoponištavanje i osnovna ideološka matrica savremene Crne Gore.

A kako drugačije objasniti onaj nivo beskičmenjaštva koji su na nacionalnom servisu prikazali Nebojša Šofranac i Vlado Jovićević, koje treba da uđe u anale ovdašnje servilnosti. Dok se sa tribina ore ustaška i antisrpska mržnja kakva se još jedino čuje u Zagrebu, Splitu ili ponekad na Cetinju, njih dvojica vode lagani, gotovo rutinski prenos, sa uzvicima zadovoljstva, opštim mjestima i fudbalskim romantizmom. Nebojša Šofranac i Vlado Jovićević su po narudžbi, odigrali ulogu dvojice „šašavih komšija“ koji ništa ne primjećuju.

Nebojšu Šofranca sam svojevremeno opisao jednom riječju,  a od sinoć isto mislim i o njegovom kolegi Jovićeviću, koji uvijek „dramatično“ intonira kada se desi i najmanja sitnica, dok je sinoć glumio da nije čuo otvorene pozive na masovna ubistva pripadnika naroda kojem je nekada pripadao. Oba su mogli da reaguju u različitim segmentima prenosa ali nisu smjeli, jer se u Crnoj Gori odavno ne reaguje po savjesti, već po direktivi.

Crna Gora nije slučajno postala zemlja u kojoj je antisrpstvo državna doktrina. Ona je takva zato što su je tako oblikovali. Politički inženjering, medijsko ispiranje mozga, udbaška konstrukcija „građanizma“, servilnost prema Hrvatskoj i strahovit kompleks prema sopstvenom srpskom stanovništvu, sve se to godinama taložilo. Sinoć je samo viđen finiš u direktnom prenosu.

Zemlja koja je nekad imala kičmu, danas ima samo refleks da se sagne i ćuti dok joj vrijeđaju narod. Ima i obavezu da fašizmu daje besplatnu propusnicu ako dolazi pod hrvatskom šahovnicom i nemojmo da se lažemo, najhrabrija je protiv sopstvenih građana, a najpokornija pred strancima koji je „ocjenjuju“. Nema tu više ideologije, niti principa, samo strah, od Zagreba, Brisela i istine. A najveći strah se ima od Srba u Crnoj Gori. Strah da im se ne da prioritet, da im se nešto ne prizna ili im se ne vrati ono što im pripada. I zato nije iznenađenje što je na „Pod Gorici“ bilo sve dozvoljeno i na onakav način, dok se Crna Gora javno odrekla sposobnosti da brani sopstvene građane. Ona je odavno sama izabrala da bude ponižena.

I niko Crnoj Gori nije nametnuo ovaj poraz, niti je ovo spoljni pritisak napravio. Ovo je zasluženo stanje zemlje koja je 30. avgusta 2020. dobila istorijsku šansu, a odlučila da se vrati u isti krug, pod istim mentalnim sklopovima, sa istom antisrpskom političkom matricom i istim slugeranjstvom prema Hrvatskoj. Crna Gora je odavno sebe izgubila u vremenu, istorijskoj orijentaciji, moralnim principima, nacionalnom identitetu i elementarnom dostojanstvu. Ironija dođe na kraju kao gorko podsjećanje na sve prethodno pobrojano, svaki narod dobija ono što prihvati. I sinoć se u Podgorici moglo vidjeti da je ono što Crna Gora prihvata, ćutanje pred mržnjom, servilnost pred tuđinom i kukavičluk pred istinom i najbližima.

A kad je već tako, onda je ovo sinoć ne samo bilo očekivano, nego i pravedno. Crna Gora je to izabrala i zaslužila kao takva. I ne treba više kružiti oko istine, Crna Gora je napravljena sa konstrukcijskom greškom, kako bi se lakše povinovala unutrašnjoj logici svih bivših i sadašnjih udbaških struktura koje su naučile da opstaju samo na srbofobiji.

I koliko god cinično zvučalo, ovi događaji su logičan rezultat izbora koji je Crna Gora sama napravila u proteklom vremenu.