Dok svet pažljivo analizira izjavu Donalda Trampa da će „u ponedeljak dati važnu izjavu o Rusiji“, zagrebački Jutarnji list je povukao hrabar analitički potez i pružio svetu otkrovenje: Tramp se pretvorio u Aleksandra Vučića.

Da, dobro ste pročitali. Na osnovu jedne rečenice, bez ijedne konkretne odluke, akcije ili stava, redakcija u Zagrebu utvrdila je, s potpunom sigurnošću, da se predsednik SAD nalazi u poodmakloj fazi vučićizacije. Ključni dokaz? Najavio je da će nešto reći, ali ne sad, nego u ponedeljak. Što je, izgleda, dovoljno.

„Princip je isti, ostalo su nijanse“, kaže Jutarnji kroz, gle čuda, Balaševićev stih. Tramp je, dakle, nešto najavio, ali nije otkrio šta. Baš kao što Vučić, po shvatanju autora, redovno najavljuje „istorijske, velike, sudbonosne izjave“, koje se potom pretvaraju u „višesatno tumačenje svih ala i aždaja sa kojima se bori golim rukama“.

Uz kavu i preteranu dozu kreativne slobode, zagrebački novinar sanja scenarije u kojima NATO zvaničnici panično kopaju po dnevnim redovima srpskog predsednika. U svojoj mašti vidi kako se u Ženevi, Londonu i na Stanfordu već formiraju kursevi na temu „Vučić kao globalni fenomen“, i uvode master programi za razumevanje fenomena koji više nije lokalni, već svetski. Svetski, a naš.

Tako je, ni kriv ni dužan, Vučić postao nova mera političkog delovanja u svetu. Nekada ste hteli da ličite na Ruzvelta, Čerčila ili bar na Obamu. Danas, ako ste ozbiljan državnik, pokušavate da vučićite.

„Za razliku od Trampa, Vučić uvek zna“, ističe tekst, pozicionirajući srpskog predsednika kao sveznajući entitet, biće koje deluje iz apsolutne izvesnosti. Jer, kada drugi „misle“, on već „zna“. Tamo gde drugi predsednici „pretpostavljaju“, on izvadi kinesku tablu i sve nacrta.

Dok se u Hrvatskoj pred nekoliko stotina hiljada ljudi pevaju ustaške pesme i kliče ustaškim povicima, redakcije poput Jutarnjeg neumorno se bave fundamentalnim pitanjem: da li se Tramp pretvorio u Vučića?

Da, rublja raste, Putin dobija 50 dana, Tramp preti carinama, ali sve to nekako zvuči sumnjivo vučićevski. U AVerzumu Jutarnjeg lista, Brisel zove Berlin, Berlin zove Vašington, a Vašington se ne javlja, jer je na vezi sa Beogradom.

A u Zagrebu je sve pod kontrolom.

Ustaške p(j)esme? Ma, slučajnost. Istorijski revizionizam? Ma, to su izolovani incidenti. Samo ih je bilo nekoliko stotina hiljada. Ali da li se Tramp pretvorio u Vučića? E, to je već tema za jedan ozbiljan uradak.

Hrvatska tako može da nastavi da živi u uverenju da je sve u redu, sve dok postoji Srbija, koja je kriva za sve. Dokle god Vučić nosi sve maske, igra sve uloge i objašnjava sve zagonetke, Zagreb može mirno da spava, čak i dok se na njegovim ulicama urla „Za dom spremni“.

Jer opasnost, znate, ne dolazi sa stadiona, ne viri iz jama istorijske amnezije i ne maršira u crnim košuljama.

Opasnost dolazi sa Andrićevog venca!

I zato, molim vas, ne prekidajte hrvatskog novinara dok sanja. Jer, u svetu u kome je sve nestabilno, samo je jedna stvar izvesna: ako nešto ne valja, sigurno je Vučić.

A ako nije, sačekajte ponedeljak. Biće izjava.