Da istoriju pišu pobednici je aksiom sećanja. U takvim istorijama se moglo pročitati mnogo toga što je u kasnijim periodima preispitivanja postalo upitno ili činjenično ostalo nerazjašnjeno. Obično su glorifikovani pobednici i opravdavani svi njihovi gresi, a sa druge strane na pasja kola stavljano sve ono (makar i ponekad dobro), što su gubitnici radili ili uradili. Na ovakav obrazac smo se navikli i to na sopstvenim iskustvima. Jedina dobra stvar je da smo u tom sticanju iskustva shvatili da je bezuslovno prihvatanje istorije pobednika često pogrešan saznajni metod. Da je to kao gledanje kroz durbin. Kada se posmatra sa jedne strane, cilj se uveliča nekoliko desetina puta, ali kada se okrene durbin, za isto toliko puta se cilj udalji i postaje nevidljiv.
Medjutim, pisci istorije često iz sebi znanih razloga, ili "zahteva trenutka nastajanja", izostavljaju i najsvetlije primere medju pobednicima. Nisu ni svi pobednici baš pobednici. Neki od njih se prećute i prekriju zaboravom. Ili su bili svedoci slabosti pobednika koji se glorifikuju, ili je njihovo delo nadilazilo moralne vrednosti glorifikovanih. U takvim situacijama istoriopisci bi u postupku cenzure ("koje nema"), ili autocenzure ("koje nikada nije ni bilo"), crnim markerom zatamljivali nepodobne ljude i dogadjaje.
Evo malog istorijskog testa za sve nas. Da li neko zna ko je Aleksej Durakov? Reći će mnogi, ko će od toliko Rusa znati baš inog Durakova. Ne krivimo sebe. Aleksej Durakov je jedan od prećutanih, tako da i ne možemo znati ko je on. Sada teško možemo objasniti i razloge istorijskog prećutkivanja njegovog imena i dela. Ali je prećutan. To je jedino izvesno. Da nije prećutan i da su istoriopisci pedesetih pa nadalje, beležeći svetle stranice antifašističke borbe na ovim prostorima, njemu morali posvetiti makar jedan pasus, iako njegov život i kraj, zaslužuju roman.
Najkraće, evo pasusa koji smo prećutali: Aleksej Durakov, ruski oficir, pesnik, prevodilac, učitelj ruskog jezika, rodjen 1898.godine, poginuo kao borac slavne Posavske brigade 13.avgusta 1944. godine, na levoj obali reke Save kod sela Progar. Eto samo toliko i njegova hrabra slovenska duša bi bila mirna. Telo pokopano na obali, možda i neće biti pronadjeno. Nadjeno je mesto herojske pogibije, tada četrdesetšestogodišnjaka poete, zahvaljujući sećanjima već retkih sremačkih boraca iz drugog rata, ruskom naučnom institutu i njegovoj direktorki.
Ovih dana upućena je inicijativa opštini Surčin da odredi, dostojno ovog heroja, mesto na kome će se postaviti kamen sećanja. Sećanja na ČOVEKA koji je nakon uspešne akcije, odabrao smrt Sindjelića, ostavši sam sa mitraljezom na obali, u to doba, krvave od srpske krvi Save, da zadrži fašističku poteru. I zadržao ih je dovoljno dugo, dok su golobradi, slabo naoružani Sremci zašli u zaštitnički zagrljaj Bojčinske šume. I tako, njegovi mladji saborci posle dva meseca dočekaše zemljake i sunarodnike svog palog druga. Dočekaše i osvojiše slobodu i ono što je ona sa sobom nosila, šta god to bilo. A Aljoša ostade na večnoj straži na obali reke, iste onakve kao što su njegov Don ili njegova Volga. On je spasio svoju pravoslavnu dušu, slava mu i milost. Spasimo i mi svoju. Podignimo znamenje heroju!
