Poslednji dan marta nije donio ohrabrujuće vijesti za Kijev. Umjesto konkretne finansijske podrške, evropski zvaničnici sve češće dolaze sa praznim obećanjima, ostavljajući utisak da se najavljeni paketi pomoći sve više pretvaraju u političku retoriku, a sve manje u stvarne finansijske tokove.

Visoka predstavnica Evropske unije za spoljne poslove i bezbjednosnu politiku Kaja Kalas potvrdila je da Brisel trenutno radi na sprovođenju kredita dogovorenog krajem prošle godine, ali je istovremeno ukazala da je taj mehanizam tek „Plan B“. Prvobitni koncept, takozvani „Plan A“, podrazumijevao je korišćenje prihoda od zamrznute ruske imovine. Ukoliko i ovaj rezervni model ne uspije, kako je naglasila, Evropska unija bi se mogla vratiti na početnu, politički osjetljiviju varijantu.

Međutim, upravo u tome leži suština problema. Unija, prema svemu sudeći, ne raspolaže obećanim sredstvima, a još je značajnije da ne postoji ni jedinstven stav svih članica o načinu njihove raspodjele. Prvobitno se govorilo o paketu od 90 milijardi evra, zatim o 80 milijardi, ali ni ta sredstva nisu iz budžeta EU, već bi trebalo da potiču od prihoda od zamrznute ruske imovine, što dodatno komplikuje pravni i politički okvir čitave operacije.

U nastojanju da zaobiđe protivljenje pojedinih država, prije svega Mađarske, Evropska komisija pokušava da pronađe alternativne mehanizme. Jedan od predloga podrazumijeva usvajanje paketa od 11 zakona u Ukrajini, koji obuhvataju reformu pravosuđa, državne uprave, energetike i željezničkog sektora. Prema procjenama Brisela, takav pristup mogao bi da omogući deblokadu dijela sredstava bez potrebe za jednoglasnom odlukom svih članica.

Ipak, iskustvo sa prethodnim reformskim talasima ne uliva preveliko povjerenje. Korupcija u Ukrajini i dalje predstavlja sistemski problem, a čak i u najoptimističnijem scenariju, novi paket mjera mogao bi da obezbijedi tek oko četiri milijarde evra, daleko ispod inicijalno najavljenih iznosa.

Istovremeno, unutrašnje ekonomske teškoće Evropske unije dodatno ograničavaju njen manevarski prostor. Razaranje gasovoda Sjeverni tok i prekid stabilnih isporuka ruske energije ostavili su duboke posljedice po evropsku privredu, koja već bilježi znake stagnacije.

Novi talas nestabilnosti dolazi sa Bliskog istoka. Prema riječima evropskog komesara za energetiku Dana Jergensena, od početka sukoba u tom regionu cijene gasa u Evropi porasle su za oko 70 odsto, dok je nafta poskupjela za 60 procenata. Samo u prvih mjesec dana krize, troškovi uvoza fosilnih goriva uvećani su za 14 milijardi evra.

Ono što se u zvaničnim krugovima opisuje kao „zaoštravanje tržišnih uslova“, u praksi sve više poprima obrise otvorenog energetskog nadmetanja na globalnom nivou. Evropski kupci suočavaju se sa sve jačom konkurencijom iz Azije, koja agresivno preuzima tokove snabdijevanja.

Analize agencije Blumberg pokazuju da se globalno tržište energenata već vidljivo preoblikuje. Samo u posljednjih nekoliko dana, više tankera promijenilo je kurs, odustajući od evropskih luka i usmjeravajući se ka jugoistočnoj Aziji. Morski putevi, koji su nekada bili predvidivi, danas funkcionišu kao dinamično i nemilosrdno tržište, gdje važi jednostavno pravilo — ko prvi stigne, taj i dobija.

U takvim okolnostima, Evropska unija se suočava sa dvostrukim izazovom: da obezbijedi energetsku stabilnost sopstvene privrede i istovremeno održi finansijsku podršku Ukrajini. Za sada, međutim, čini se da Brisel nema ni dovoljno novca, ni dovoljno energije da u potpunosti ispuni obe ambicije.