Ovih dana se navršava 90 godina od rođenja Borislava Pekića, velikog srpskog pisca, što je prilika da se podsjetimo njegovog uzbudljivog života koji bi i sam mogao da bude predmet nekog bestselera ili blokbastera.
Njegovo prvo književno ime bilo je Adam Petrović. Tako je potpisao prvu priču koja je izašla u časopisu “Vidici”. Posle ju je objavio u knjizi “Vreme čuda”.
To je bio početak, a impozantna književna karijera završila se kada su mu ljekari, u 62-drugoj godini, rekli da mu je ostalo još šest meseci. Samo je odmahnuo rukom. Prognoza nije bila tačna – ostalo mu je još samo mjesec dana. Poslednje tri nedelje je ćutao, nije hteo da priča ni o bolesti, ni o bilo čemu, samo je gledao filmove, naročito kaubojske.
Dok je bio u Beogradu, stanovao je u jednoj maloj, slijepoj ulici, na Vračaru, koja danas nosi njegovo ime. Ima i spomenik na Cvetnom trgu. U rodnoj Podgorici nema skoro ništa, osim neke table na ulazu gde je neko vrijeme živio.
Volio je klasičnu muziku i redovno je išao u operu. Tada se za karte čekalo po cijelu noć u redu. Drugovi su se smjenjivali da bi mogli da dođu do ulaznica. Filmovi su uglavnom bili ruski ili domaća propaganda. A kada dođe neki strani film, opet se čekalo u redu.
Želio je da bude arheolog. Volio je i da se kocka, dok je studirao. Kockali su se u pasulj. Umjesto žetona – pasulj, a ko izgubi vodi na piće.
