U najnovijem istupu pod naslovom „Vučić kreće na Crnu Goru, ne tenkovima, nego osmehom i mantijom“, Dragan Bursać nastavlja svoju već ustaljenu praksu ne argumentovanog novinarstva i proizvodnje antisrpskih pamfleta. Tekst koji je objavila "Slobidna Dalmacija" je ideološki letak, prepun opsesivne mržnje prema Srbiji, njenom predsedniku, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i u krajnjem – prema samom srpskom nacionalnom identitetu.

Bursać, čija je celokupna novinarska karijera svedena na kontinuiranu srbofobiju, u ovom tekstu ne iznosi ništa novo – samo stari arsenal u novom pakovanju. Srbija se, po njemu, ne brani, ne sarađuje, ne ulaže u region – ona „osvaja“, „invadira“, „napada osmehom“, „udara mantijom“. Njegov politički rečnik ne pripada javnom diskursu savremenog društva, već je zaostao u vremenu hladnoratovskih parola i ideološkog jednoumlja. I sve to u trenutku kad se Srbija, uprkos izazovima, pokazala kao stabilan politički faktor u regionu, spremna na dijalog i razvoj.

Opsesija Aleksandrom Vučićem kao „zlom političaru“ koji nosi u džepu „nacrt srpskog sveta“ deluje već poprilično iscrpljeno i konfekcijski. Ali kada argumenata nema, ostaje karikatura političke vizije zadojene mržnjom. Upravo na tom modelu funkcioniše Bursaćevo pisanje. Srbija mu nije samo geografija ili država – ona je personifikovana prijetnja. A kad ne ide anarhistima unutar Srbije da destabilizuju institucije – onda se taj naboj prebacuje na regionalne performere koji bi trebalo da pripreme teren za novi talas pritisaka.

Posebno je važno uočiti kada se pojavljuju ovakvi tekstovi. Upravo sada, kada je propao pokušaj obojene revolucije u Srbiji i kada su mnogi u regionu ostali bez sloma Beograda koji su željno iščekivali, na scenu stupaju spoljni megafoni. Zadatak im je jasan, da se energija anarhije prenese na okruženje, da se politički nepismenom delu stanovništva u Crnoj Gori proda narativ o „velikosrpskoj pretnji“, da se oživi stara mantra o Srbima kao remetilačkom faktoru.

Ne treba izgubiti iz vida ni to da je meta Bursaćevog napada i Srpska pravoslavna crkva, najstarija institucija na ovim prostorima pa i u Crnoj Gori. Kad ne možete da napadnete državu činjenicama, napadnete veru etiketama. Mantra, litije, Mandić – to su nove „pretnje“ po redosledu Bursaćevog straha. Suštinski, sve što ima srpski predznak u njegovoj vizuri automatski postaje opasnost.

Crna Gora mu u ovom tekstu nije objekat brige, već instrument za antisrpsku agitaciju. U njoj Bursać ne prepoznaje državu svih njenih građana, već isključivo arenu za političku obračun sa Srbima, posebno onim koji u Crnoj Gori čuvaju svoj identitet i tradiciju. Uplašiti te ljude, gurnuti ih u defanzivu, predstaviti ih kao dio agende nekog nacrta iz Beograda, to je suština ovakvih tekstova.

Srbija danas nije „tapkaroš suvereniteta“, već država koja na osnovu institucionalne snage, ekonomskog razvoja i demokratskog kapaciteta gradi poziciju stabilizatora u regionu. Takav uspon nekome ko živi od proizvodnje straha očito nije dobrodošao.