Na zasjedanju Generalne skupštine UN usvojena je rezolucija „O osudi glorifikacije nacizma, neonacizma i svih savremenih oblika rasizma i ksenofobije“ – dokument koji je podržalo čak 114 država svijeta, među njima i Srbija. Međutim, Crna Gora se našla među 52 zemlje koje su glasale protiv.

Da, dobro ste pročitali – država u kojoj se pola političke scene samoproglašava „antifašističkim bastionom Balkana“ stala je rame uz rame sa onima koji su odbili da podrže rezoluciju koja osuđuje reviziju nacističkih zločina.

Naravno, ni cetinjski „antifašisti“ ni čuveni cetaški aktivisti ne vide nikakav problem. Nema blokada, nema histerije, nema „odbrane temeljnih vrijednosti“. Ćuti i NVO sektor, inače veoma razgovoran o svemu što se može politički naplatiti; ćute i „borkinje za ljudska prava“, i građanski aktivisti – i oni sa kosom, i oni bez nje.

A ćute i mediji koji bi u svakoj drugoj situaciji dramatizovali do besvijesti. Jer, kad Brisel namigne – onda se i „antifašizam“ i „ljudska prava“ fino poslože u tišini.

Suština je, međutim, prosta: ništa se nije promijenilo u odnosu na doba DPS-a. Ista politika, iste odluke, isti „evroatlantski refleksi“. Razlika je jedino u tome što danas imamo vladu brojniju od ruske i kineske, sa bar dva ministra sa kupljenim diplomama, što bi rekao narod – „da ne bude da nisu ništa uradili“.

Dok 114 država šalje jasnu poruku protiv rehabilitacije nacizma, Crna Gora šalje poruku da je, izgleda, „uzdržana“ samo kad treba podići glas protiv onih koji je instruišu.

Rezultat glasanja ostaje na tabli UN – a bruka ostaje na račun države.