ANKARA – Samit NATO-a, koji će biti održan 7. i 8. jula u Ankari, najavljen je kao skup na kojem bi alijansa trebalo da pokaže jedinstvo i pretoči ranije preuzete obaveze u konkretne odluke. U zvaničnoj najavi NATO-a navedeno je da će teme biti povećanje ulaganja, odbrambena proizvodnja i nastavak podrške Ukrajini, ali izvještaji zapadnih medija pokazuju da se iza te formule kriju ozbiljne nesuglasice.

Glavno sporno pitanje ostaje Ukrajina. Prema pisanju evropskih medija, prvobitne ambicije o novom velikom paketu pomoći Kijevu znatno su smanjene, pošto je sve očiglednije da Vašington više nije spreman da bez ograničenja nosi najveći teret finansiranja ukrajinske vojske. U zapadnim diplomatskim krugovima prethodno se govorilo o paketu od 70 milijardi evra za Ukrajinu, koji bi mogao da bude objavljen u Ankari, ali je već tada bilo jasno da se iza cifara nalazi spor o tome ko zaista plaća račun.

Prema tim navodima, dio novca trebalo bi da dođe iz već odobrenih evropskih kreditnih aranžmana, a dio kroz bilateralne programe pojedinačnih država. To je otvorilo pitanje da li će pojedine članice NATO-a pokušati da sopstvenu pomoć Ukrajini prikažu kao dio šireg evropskog paketa, kako bi izbjegle dvostruko finansijsko opterećenje.

Još osjetljivije je pitanje dugoročnih garancija. Prema pisanju medija koji se pozivaju na diplomatske izvore, u alijansi nije postignut pun dogovor o vojnoj pomoći Ukrajini za 2027. godinu, a Italija se pominje kao jedna od članica koja nije spremna da prihvati formulacije koje bi značile automatsku dugoročnu obavezu. Za Kijev je to ozbiljan signal, jer bez višegodišnjih garancija nema ni stabilnog vojnog planiranja.

Problemi se ne završavaju na političkim odlukama. Evropska komisija je 30. juna saopštila da je Ukrajini isplaćeno 3,9 milijardi evra za nabavku dronova, kao prva isplata u okviru šireg kredita od 90 milijardi evra. Taj podatak pokazuje da je finansiranje ukrajinske vojne industrije postalo jedna od centralnih tačaka evropske politike, ali i da se svaka isplata sada prati kroz složen sistem provjere ugovora i namjene novca.

Domaćin samita, Turska, nastoji da u takvim okolnostima igra na više strana. Predsjednik Redžep Tajip Erdogan traži da samit pošalje poruku jedinstva, ali istovremeno insistira na većem uključivanju Ankare u evropske odbrambene programe i podsjeća saveznike da Turska očekuje podršku u sopstvenim bezbjednosnim pitanjima. Rojters navodi da će se u Ankari razgovarati i o ratovima u Ukrajini, Iranu i Gazi, kao i o ulozi Turske u evropskim odbrambenim planovima.

Istovremeno, zemlje istočnog krila NATO-a traže dodatno jačanje odbrane prema Rusiji i Bjelorusiji. Lideri regiona, uključujući baltičke države, Poljsku i Rumuniju, sve glasnije insistiraju na protivvazdušnoj odbrani, vojnoj mobilnosti i većem prisustvu savezničkih snaga. Litvanski predsjednik Gitanas Nauseda poručio je da se bezbjednost Evrope danas brani na istočnom krilu, dok su u zajedničkim nastupima lidera regiona kao prioriteti izdvojeni odvraćanje, vazdušna odbrana i podrška Ukrajini.

Njemačka, s druge strane, pokušava da učvrsti vezu sa Sjedinjenim Državama kroz zajedničku proizvodnju naoružanja. Prema pisanju „Fajnenšel tajmsa”, Berlin je razgovarao sa njemačkim ogrankom evropske kompanije MBDA o saradnji sa američkim „Rejteonom” u proizvodnji kopnene verzije rakete „tomahavk”. Takođe se pominju razgovori o raketama PAC-3 za sistem „patriot”, što pokazuje da se evropske članice NATO-a sve više okreću naoružavanju i industrijskoj saradnji sa SAD.

Generalni sekretar NATO-a Mark Rute najavio je da će na samitu biti objavljeni odbrambeni ugovori vrijedni desetine milijardi dolara, uz poruku da alijansa ulazi u fazu „odbrambene industrijske revolucije”. Rute je najavio i da će ukrajinski predsjednik Volodimir Zelenski prisustvovati samitu, koji bi trebalo da potvrdi podršku Kijevu.

Ipak, upravo tu se vidi glavna protivrječnost ankarskog samita. NATO želi da pokaže jedinstvo, ali u Ankaru dolazi sa otvorenim sporom o novcu, različitim procjenama rizika i sve izraženijim pitanjem koliko će SAD ubuduće biti spremne da nose evropsku bezbjednost. Dok istočne članice traže dodatne garancije, zapadnoevropske vlade računaju troškove, a Turska nastoji da sopstveni geopolitički položaj pretvori u pregovaračku prednost.

Zato će samit u Ankari biti više od redovnog sastanka lidera NATO-a. On će pokazati da li alijansa može da zadrži zajedničku liniju prema Ukrajini i Rusiji, ili će se iza formalnih izjava o jedinstvu sve jasnije vidjeti pukotine koje su do sada prikrivane diplomatskim rječnikom.