Vaš roman „Via Dolorosa“ objavljen 2020. godine u izdavačkoj kući „Čigoja štampa“ doživeo je do sada dva izdanja, a ujedno je postao miljenik čitalačke publike jer su, prema iskustvima koje imate, ljubitelji pisane reči svoju privrženost knjizi objasnili vašom veštinom da već od prve rečenice čitaocima zaokupite pažnju i zadržite je do samog kraja knjige. Kako to postižete?

Pretpostavljam da su iskrena posvećenost odabranoj temi i pažljivi rad na rukopisu tek neki od mnogih uslova da se energija sa hartije prenese na čitaoca. Čini mi se da je Radoslav Bratić rekao: kada na ulici sretneš pisca, neobrijanog, raščupanog i zamišljenog, kako sa svojim mislima prolazi pored tebe i naglas razgovara sa samim sobom, ne diraj ga. To on razgovara sa svojim junacima, stvara svoje delo. Čini mi se da sam pišući ovaj roman počesto bio blizak ovakvom stanju, ali čarobna formula koja garantuje uspeh ne postoji. On je svakako u rukama pisca, a sve je nepoznanica dok se sadržaj smešten između korica ne nađe pred očima onoga ko čita. Kiš je rekao da je to udeo čuda i truda. To je možda i najbolja formulacija uspeha, pa i mog, ukoliko ga zaista ima.

Opisali ste period od početka do sredine dvadesetog veka. Time ste obuhvatili dva velika rata. Kako ste se odlučili za tako veliku temu i koliko vam je bilo teško da je, uslovno rečeno, ’savladate’?

Na jednoj tribini, sada već daleke 2008. godine, slušao sam Srđana Cvetkovića kako govori o komunističkim zločinima nad inteligencijom i običnim narodom od 1944. godine, pa do kraja titoističkog režima. Dobro se sećam i svojevrsnog performansa na kome su izvesne gospođe, učesnice ovog programa, palile sveće i istinski plakale za poginulima od ruke crvenih zločinaca. Bio sam šokiran. Osim iznetih podataka, zaprepastio me je način na koji je Cvetković to izlagao. To je bio govor pun srdžbe, skoro na ivici povike. Doživljaj uplakanih gospođa je ostavio posebne tragove u mojoj svesti. Pošto sam odrastao u porodici koja baštini levičarske ideje, a osim toga, deda po majci mi je bio pripadnik partizanskog pokreta, za mene je ovaj događaj tada bio neprimeren i skandalozan. Neverica i bes koje sam osetio, poterali su me da u toj vatri odgovorim najbolje što umem, te da napišem neki vodvilj u kome ću se narugati svima koji bacaju senku na taj, kako sam tada naivno mislio, besprekoran deo naše istorije. Pre same izrade teksta, odlučio sam da se pozabavim istraživačkim radom, pa sam tako punih deset godina temeljno istraživao okrug u kome živim, kako bih svoje buduće delo utemeljio na čvrstim i nepobitnim činjenicama. Odavno sam znao, a tome me je Kiš naučio, da je fikcija sestra laži, te je stoga opasna, tako da su piscu dokazi preko potrebni, naročito kada istoriju prevodi u literarnu formu. Istraživao sam obimnu arhivsku građu, ali sam istovremeno i razgovarao sa živim svedocima vremena o kojima sam se spremao da pišem. Informacije do kojih sam dolazio sve više su pomerale klatno moga besa prema drugoj krajnosti, tj. prema spoznaji prave istine, a ona je svakako bila bliža onome što je govorio Cvetković. Kada sam prihvatio saznanja do kojih sam došao, preostalo mi je samo da promenim tok priče i od nje napravim posve drugačiji tekst koji opisuje jedan neobičan svet u kome dominiraju veliki istorijski potresi, začinjeni prstohvatom lokalnih boja, a u samom centru smestio sam priču o teškoj sudbini jednog umetnika. I još dve godine su bile potrebne da odaberem stil kojim ću ovu priču napisati. Odisejski put na romanu je nakon toga bio završen, a dvanaest godina rada na njemu najbolje govori koliko je ovaj izazov bio teško savladiv. Strpljenje nije manjkalo jer sam imao ideju da od samog početka postavim sebi visoke kriterijume na svom ulasku u svet književnosti. Svakako je ova tema za mene predstavljala dragoceno spisateljsko i istraživačko iskustvo.

Roman je 2020. godine bio kandidat za NIN-ovu nagradu koja je tada pripala Svetislavu Basari za „Kontraendorfin“. Šta mislite o dobitniku te nagrade i velikoj buci koja se u javnosti podigla nakon proglašenja pobednika? Šta uopšte mislite o nagradama?

Svetislav Basara zauzima posebno mesto u mom književnom sazrevanju. Pančevo je devedesetih godina prošlog veka imalo veoma jaku književnu scenu. Bilo je mnogo mladih pisaca i pesnika, među kojima sam stasavao i učio se ovom zanatu s naročitim entuzijazmom. Basara nam je tih godina bio omiljeni pisac, pa su se pančevački ljubitelji književnosti jedno vreme nazivali Basarijancima. Neću zaboraviti njegovo gostovanje u pančevačkom Studentskom centru, negde u drugoj polovini devedesetih, kada je predstavio roman Looney Tunes, u društvu glumca Milana Gutovića, koji je tom prilikom čitao odlomke iz ove knjige. Dvadeset dve godine kasnije, kao direktor i selektor književnog festivala Starčevački dani knjige, ugostio sam Basaru i imao privilegiju da sa njim razgovaram. On je veoma bitan pisac za moju generaciju, počev od Fame o biciklistima, pa sve do romana Uspon i pad Parkinsonove bolesti, za koji je prvi put dobio NIN-ovu nagradu. Od tog momenta, pa do današnjih dana, njegov pero je, čini mi se, pomalo otupelo, a svaki sledeći roman deja vu, u odnosu na ono čime nas je Basara na početku osvojio. I to je sasvim normalno stanje stvari u književnosti. Međutim, buka koja se, kako vi kažete, podigla oko romana Kontraendorfin nije ništa novo kad je reč o NIN-ovoj nagradi. To je na našoj književnoj sceni postao običaj, i to u vremenu koje se meri od proglašenja pobednika, pa još nekoliko meseci nakon tog događaja. Smatram, pre svega, da je Kontraendorfin na nivou Basarinog proseka, ali on je ipak učinio nešto dragoceno za srpsku književnost, a to je svojevremeno briljantno radio neponovljivi Mirko Kovač. Ovde je reč o zadiranju u suštinu zabranjenih društvenih aktivnosti zbog neprimerenosti, kako to prema svojim kriterijumima određuje šira zajednica. Na prostoru Balkana, najčešće su to politička pitanja, odnos prema seksualnoj orijentaciji, nacionalni mitovi i nedodirljivosti ličnosti od kojih je stvoren kult, što je našim narodima naročito svojstveno. Ovakvi tabui su rak rana svakom društvu jer mu nedozvoljavaju da se razvija, prosvećuje i napreduje, već čine da se učauri u svojoj zaostalosti. Tom  svojevrsnom kanceru hemoterapija je upravo književnost koja raskrinkava, provocira, podiže adrenalin, a ponajčešće stvari naziva svojim pravim imenom. I to je, po mom sudu,  jedna od najbitnijih uloga pisaca. Basara je najveći poduhvat u ovom romanu ostvario upravo na tom polju. I zato se podigla prašina. Nepravedno, dodaću. A možda bi bilo najpravednije da nas nekim revolucionarnim delom upravo on uvede u novu stvarnost ili ako hoćete novu normalnost, kako nam se ovaj apsurdni pojam nameće u poslednje vreme, jer i dalje smatram da je Basara najveći majstor u prikazivanju svih faza naših apsurda, od kraja osamdesetih, pa naovamo. Nagrade su poželjne i dobrodošle. No ipak, spomenuću vrsnog glumca (Pančevca) Milana Pepija Bogunovića (stariji će ga se prisetiti u ulozi Krcuna u jugoslovenskoj televizijskoj seriji Poslednji čin). Ovaj glumac je dobio Sterijinu nagradu prerano, iako je još u mladosti pokazivao izvanredan glumački talenat. Okitivši se ovom lovorikom, njegova karijera i život su se munjevitom brzinom strmoglavili jer tada, još uvek mladi umetnik, nije umeo da podnese teret slave kojom je ovenčan. Primera ima mnogo. Svakako, nagrade su potrebne. Nagrade nekoga i uzdignu. Ali svakako su mač s dve oštrice. Umetnik o nagradama ne bi trebalo da razmišlja, ne bi trebalo da mu one budu cilj. Umetnik kome je nagrada motiv ili satisfakcija, koliko god bio talentovan, kopni u svojoj površnosti. O nagradama i pozivu na opreznost mladih umetnika, mnogi su lepo govorili i pisali. Preporučujem knjige eseja Milana Vlajčića i Kišove Savete mladom piscu.

Ko su vaši književni uzori i koliko su vam bitni u procesu stvaranja romana?

Kada pišem, trudim se da svi moji uzori budu što dalje od mene, kako bih izbegao opasnost da moje delo postane nečija kopija. Naravno da se na nekoga morate pozvati, svaki pisac je krenuo stazom koju je neko pre njega utabao, ali istovremeno, svako se trudi da ostavi makar delić osobenosti po čemu želi da bude zapažen ili upamćen. Neko u tome ima više, a neko manje uspeha. I to određuje kvalitet književnog dela. Već sam nekoliko puta u ovom intervjuu spominjao Kiša, pa se može pretpostaviti da mi je on jedan od, kako vi kažete, književnih uzora. Osim njega, tu su svakako Pekić i Kovač. Od rane mladosti sam mnogo čitao, ali tek kada sam došao do ove trojice velikana, zavoleo sam književnost na jedan poseban način. Volim da čitam sekundarnu literaturu jer se tako više približim dragom piscu. Interesuje me njegov život, mnoge pojedinosti na osnovu kojih donosim sud o njemu kao umetniku i čoveku. Meni je to bitno. Međutim, potrebu da napišem svoj prvi književni tekst osetio sam kada sam pročitao Mihizovu Autobiografiju o drugima. Čini mi se da sam zahvaljujući toj knjizi počeo da pišem. Ali pisci koje spominjem nisu uzori u pravom smislu reči. Oni na mene ostvaruju, pre svega, pedagoški uticaj, zato me i zanimaju njihovi stavovi unutar i izvan književnosti. Od stranih pisaca najdraži su mi Bulgakov, Kami i Tomas Man.

Kako i kada pišete? Iznad svega, zašto pišete?

Pisanje na računaru višestruko olakšava posao piscima koji često pišu i brišu. Jedan sam od takvih. Najmirnije vreme za pisanje je rano ujutru. Hemingvej je uglavnom tako pisao. Veče je pogodno za popravljanje teksta i osmišljavanje novih ideja. Ne pišem redovno. Mislim da pišem baš onda kada imam šta da kažem i kada osetim da tu misao mogu literarno lepo oblikovati. A na drugi deo vašeg pitanja nemam odgovor. Jer kad bih znao zašto pišem, verovatno to više ne bih radio.

Šta mislite o aktuelnoj književnoj sceni u Srbiji?

Mislim da je srpska književna scena bogata, uprkos tome što je vreme nenaklonjeno literaturi. Da se razumemo, nikada i nije bilo, ali osećam da smo upali u jednu opštu bezidejnost i apatiju iz koje se teško izlazi, a to se lepo vidi kada je kvalitet u pitanju. Nasuprot tome, kvantitet nam ne manjka, tako da je pisaca možda i više nego što ih je ikada bilo. Uporedimo li godinu 1971. kada je na prostoru onolike Jugoslavije prispelo četrdeset osam knjiga na konkursu za NIN-ovu nagradu i prošlu godinu u Srbiji gde smo imali više od dve stotine autora, videćete u kom smeru stvari idu. U svakom slučaju, kvantitet nam nije doneo veći kvalitet. Ljudi više pišu, a manje čitaju. Ova sumanuta disproporcija je zabrinjavajuća. S poezijom je situacija još gora. Ipak, postoje književnici na kojima počiva današnja književnost u Srbiji, a ubeđen sam da će i oni jednog dana imati dostojne naslednike. Samo, od tih naslednika, sasvim intimno, očekujem da promene teorijske pretpostavke koje je još odavno artikulisao socijalistički realizam, pa se na njega nadovezala neoliberalna književnost novog veka koristeći iste mehanizme obeležavanja protivnika i obračunavanja s njima.

Mogu li se razdvojiti politika i književnost?

Snaga veze između književnosti i politike je direktno proporcionalna stepenu izraženosti društvene krize. Književnosti je politika svojstvena, tako da bismo mogli čak da kažemo: književnost je politika. Ako neko misli da je ideološka dekonstrukcija u književnosti moguća, grdno se vara. Žak Derida je o tome pisao oslanjajući se na Hajdegera, ali sve se svelo na običnu utopiju. Književnost nije zatvorena u sterilnim okvirima, već naprotiv, ona trpi veoma različite uticaje, kako spoljašnje tako i unutrašnje. Možda je Žak Ransijer dao i najprecizniju formulaciju u odnosu između politike i književnosti. On kaže: pod izrazom politika književnosti podrazumeva se da se književnost bavi politikom ostajući književnost. Politika, kao naročiti oblik kolektivne prakse i književnost, kao utvrđena praksa umetnosti pisanja, suštinski su povezani, tako da nema govora o mogućnosti njihovog razdvajanja.

Vi ste ljubitelj filma i stripa. Koliko su vam oni važni na polju književnosti?

Strip je moja velika ljubav. Odrastao sam uz Bonelijeve junake, a mislim da je sve to počelo još 1986. godine, kada sam bio sedmogodišnjak. Još uvek mogu da osetim to davnašnje ushićenje prilikom otkrivanja misterije, horora i fantastike u tekstu i crtežu italijanskih strip crtača. Ne mogu da zamislim današnjeg dečaka da čita strip i doživi emociju identičnu mojoj od pre tridesetak godina. Vlasnik sam jedne lepe kolekcije stripova koja se neprestano uvećava. S filmom je stvar slična, i uopšte, ove dve umetnosti su produžene ruke književnosti. Ne mogu da odredim koliko, ali su zasigurno mnogo uticali na moja nadahnuća koja sam docnije usmeravao na praznu hartiju papira.

Vaš novi roman nema mnogo veze s temom koju ste obradili u svom prvencu. Možete li nam o njemu nešto više reći?

Pišem novi roman i za sada vam mogu reći da je tema saasvim drugačija od onoga što ćete pročitati u knjizi Via Dolorosa. Ovde je u pitanju jedan napeti psihološki triler koji se piše drugačijim jezikom u odnosu na prethodnu priču. Pokušavam da napišem knjigu o jednom pripadniku obaveštajne službe, zaglavljenom u raljama domaćih i stranih agentura. Priča je smeštena u 1980. godinu, svega nekoliko časova pre i posle Brozove smrti. U poslednjem delu knige posvetiću se mučeničkoj sudbini jedne žene koju sam poznavao. Nadam se da ću ovu knjigu napisati do sledećeg proleća, kako bi već na leto izašla iz štampe. U procesu stvaranja, koji je vrlo nepouzdan jer su promene u tekstu veoma česte, ne bih smeo ništa više da otkrivam.

Na samom kraju, recite nam, koja je uloga ili ako hoćete, kakva je sudbina pisca u vremenu koje živimo?

Uloga pisca je u svim vremenima ista. On, pre svega, mora da zauzme kritički stav o    svetu koji ga okružuje, ne štedeći sebe u tom poslu. Stvari valja uvek nazvati pravim imenom, bez obzira na posledice. Pisci su uglavnom usamljenici. Posao pisca je samo da piše, on ne mora da bude nikakav govornik. Njegovo je samo da piše, i to, po mogućstvu, što bolje. Sudbina pisca je da postane junak nekih budućih vremena.

;ab_channel=AloOnlineME