Kao što tradicija nalaže, kad god se ogoli nemoć, u pomoć se prizove stara dobra patetika. Demokratska partija socijalista, čije je vladavinsko nasleđe sinonim za institucionalizovanu silu, policijsku represiju i monopol nad nagradama, sada je, eto, „zgranuta“ – jer se policija usudila da primeni silu nad, pazite sad, mirnim protestantima.
Prema saopštenju DPS-a, policija je „dotakla dno“ kada je „brutalno napala građane“ koji su protestovali zbog dodjele Trinaestojulske nagrade. Saopštenje, kao i obično, pršti od moralne nadmoćnosti i političke amnezije. Zaboravili su, izgleda, da su za vrijeme njihove vlasti mirni protesti redovno završavali pendrecima, suzavcem i hapšenjima – uz osmjehe sa balkona DPS pristaša.
A onda dolazi prava melodrama „stradaju oni koji Crnu Goru doživljavaju kao svoju jedinu državu“, među kojima su i „priznati intelektualci“ poput Danila Marunovića i Brana Radulovića. Zaista, da nije tragično, bilo bi komično, jer ako je Danilo Marunović mjerna jedinica intelektualnog i moralnog autoriteta, onda su standard i kriterijumi DPS-a doživjeli isti slom kao i njihova izborna podrška.
Posebno je dirljiv opis da trenutna vlast formira „partijsku policiju u stilu beogradskog režima“. Isti onaj DPS koji je u Crnoj Gori decenijama držao DB i ANB u funkciji političkog progona i ustrašivanja, sada vapi za demokratijom. Da nije tragikomedija, bila bi farsa.
Na kraju, u maniru proročkih zapisnika, DPS poentira: „Proći će i ovo mračno vrijeme“. Bez sumnje ali bojimo se da će u analima ostati zapamćeno i ko je u ovom društvu zaista bio „posluga“, a ko je tri decenije vladao kao gospodar svega, uključujući i Trinaestojulske nagrade, koje su i pretvorene u partijske čestitke.
Koliko god se trudili da se predstave kao žrtve, ostaje neumoljiva činjenica da više niko ne nasjeda na krokodilske suze onih koji su u ovu državu ugradili sistem zlopotrebe, a sad se čude kad taj sistem više ne radi za njih.
