U selu Konjuhe kod Andrijevice, na blagoslovenim padinama sa pogledom ka moćnim Komovima, živi jedna skromna, ali ponosita porodica – Miškovići. Njihov dom, srce svega što su imali, izgoreo je do temelja prošle godine. Vatra je odnijela zidove, stvari, uspomene... ali nije uspjela da ugasi ni ljubav, ni snagu, ni nadu ove djece i njihovih najbližih.

U tom požaru, srećom, niko nije stradao. Ostala je samo stara kamena kuća, koju su zemljotresi godinama ružili, razdrmali, napukli. Krov se odvajao od zidova, a plafon prijetio da se sruši.

„Iz prethodne kuće mene su spasili opanci – da sam imao patike, nikad ne bih tako brzo stigao da skinem pantalone koje je vatra zahvatila. Izgoreo bih. Ostali su samo ožiljci po nogama… ali najviše nam je bilo žao teladi i sira – od toga smo živjeli“, kaže hrabri Stojan, četrnaestogodišnji domaćin i jedan od junaka ove porodice.

Porodicu čine i njegova braća i sestre: najstarija Anastasija (17), Stojan, Srđan (12), koji nas je dočekao sa slomljenom nogom, i mala Anđela, koja nosi najteži teret. Ima ozbiljno proširenu venu na mozgu i prima hormonsku terapiju zbog problema sa rastom. „Ne smijem puno na sunce ni da se zamaram – moram paziti na zdravlje“, priča Anđela, sa zrelošću koja prevazilazi njene godine.

A ipak, ona se smeje, priča o ljubavi prema životinjama koje su udomili – psi, mačke, guske, svinje, ovce, krave, konj, čak i ribe. Njene reči otkrivaju dušu vezanu za zemlju, polje, baštu – i duboko saosjećanje.

„Ne bih mogla da zamislim život u gradu, bez njiva i livada. Đed se ljuti kad dovedem još jedno kuče ili mače, ali popusti, jer me voli“, kaže Anđela, uz osmeh koji razara tugu.

Njihova najveća rana, ipak, jeste odsustvo majke Jovanke. Već dugo je nepokretna, boluje od multiple skleroze i smještena je u Tivtu. Anđela, iako još dete, nosi u sebi snove dostojne anđela: „Oduvek sam sanjala da postanem doktor, da nađem lek za mamu. Htela sam da napravimo kuću bez stepenica, da možemo u njoj da je negovamo, da nikad više ne bude sama.”

Sa njima žive i 89-godišnji đed Mile, otac Ognjen, stric Zoran (koji je zbog posla često odsutan) i, možda najvažniji stub njihovog života – tetka Natalija. Vratila se iz Čačka prije petnaest godina, ostavivši sopstvenu djecu, da bi se posvetila ovim mališanima.

„Tetka nas je podigla i spasla. Da me nije odvela na kontrolu, nikada ne bi otkrili venu na mozgu. Za mene je ona i majka i otac. Uči nas da budemo čestiti, da ne lažemo, ne krademo, da radimo svojim rukama. Šta god da dođe u životu – ja ću biti uz nju“, priča Anđela, kroz suze.

Žive u kući u kojoj su zidovi pokriveni buđom, bez dovoljno kreveta, sa ormarićima koje su izgrizli miševi. Kupatilo je, kažu, „haotično“. Srđan u šali kaže da ga je pokojna baba zvala „Buđo“, jer mu se buđ hvatala i po kosi.

Primaju minimalnu pomoć od države – nedovoljnu i za hranu, a kamoli za obnovu kuće. A ipak, dišu, bore se, sanjaju.

Za kraj, Anđela je tiho, ali ponosno, rekla:

„Mi smo ovde svi Srbi – i to nas čini srećnim. To je naš narod, i bez obzira gde živimo, mi mu pripadamo.“

Njenim riječima, kao da je iscrtana i misija Humanitarne organizacije Srbi za Srbe, koja pomaže upravo takvim porodicama – časnim, hrabrim, skromnim i dostojanstvenim. Na Anđelinu inicijativu, porodica se prijavila za pomoć.

Dragi prijatelji, pozivamo vas da se uključite u našu novu akciju za Miškoviće. Pomozimo Anastasiji, Stojanu, Srđanu i Anđeli da dobiju dom kakav zaslužuju – topao, siguran i dostojan čovjeka.

Dođite da zajedno izgradimo njihovu novu kuću – kuću ljubavi i nade.

Donatorske informacije dostupne su na sajtu HO Srbi za Srbe