Patrijarhova besjeda u Podgorici prelomila ka apsolutnoj srpskoj većini

Srpski istoričar dr Aleksandar Raković izjavio je da je besjeda patrijarha srpskog Porfirija u Podgorici prelomila rezultat popisa u korist apsolutne srpske većine, objavljuje portal Sunčanik.

Raković je rekao da je ta izvanredna besjeda, s brigom za narodni identitet, ubijedila one koji su se kolebali, a bili su jezičak na vagi, da se izjasne kao Srbi koji govore srpskim maternjim jezikom.

Stoga, kaže Raković, neko sada koči objavljivanje zvaničnih rezultata popisa, iako je već poznato da u Crnoj Gori ima 37% Srba po nacionalnosti i 52% Srba po maternjem jeziku.

Beseda Patrijarha srpskog g. Porfirija na svečanoj doksologiji 14. oktobra 2023. godine u Sabornom hramu Vaskrsenja Hristovog u Podgorici:

Ovde, u ovom svetom hramu posvećenom Hristu Spasu, ispunjeno je moje srce blagoslovom Božjim i neizmernom radošću, jer mogu izbliza da vidim vaša lica, da se u molitvi i u Duhu Svetom zagrlimo i da zajedno uznosimo molitve Gospodu i Spasu našem za mir u svetu, za spasenje ljudskog roda, za dobro među svim ljudima i među svim narodima, za međusobno razumevanje.

S tom radošću i blagoslovima Božjim, na ovom mestu svetom, pred Svevidećim okom Hristovim i ovim svetom hramom posvećenim Vaskrsenju Njegovim, susreli smo se i radovali zajedno jedni sa drugima i jedni drugima pre dve godine, septembra meseca 2021. godine. Tada smo sabrani ovde prihvatili zadatak Crkve da, kao što reče Visokopreosvećeni Mitropolit Joanikije, u tron najsvetijih mitropolita cetinjskih i crnogorsko-primorskih ustoličimo njega kojeg je naš Sveti Arhijerejski Sabor odredio da vodi ovu lokalnu Crkvu. I uprkos malim preprekama, zahvaljujući, braćo i sestre, vašoj molitvi i vašoj ljubavi prema svojoj majci Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, ljubavi koju veoma dobro pamtim, koja se urezala u moju dušu i u moje srce i koju osećam i danas, mi smo ono što nam je Crkva, što je naša majka Sveta Crkva naložila, i izvršili. I od tada pamteći vašu veru, vašu ljubav, ja ne samo da se sa radošću sećam tog događaja, nego silno želim i od tada žudim da se opet sretnem sa vama, da opet stanem pred vas da se zajedno Bogu sabrani u ovom svetom hramu molimo, da se molimo za naš srpski pravoslavni narod, da se molimo za njegovo jedinstvo u veri, u istini, u pravdi i ljubavi – ne za jedinstvo bilo kakvo nego za jedinstvo u Hristu – ali da se u ovom svetom hramu, pravoslavnom hrišćanskom hramu, molimo i za sve druge narode, pre svega za one narode sa kojima živimo zajedno, za one narode koje je Gospod uputio na nas, za one narode sa kojima delimo isto nebo i ovu divnu zemlju, ovu milu nam državu Crnu Goru.

Ni danas mi ni na tren ne zaboravljamo i našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji, koji su stalno neprestano na krstu, neprestano raspeti, ali raspećem svojim svedoče ono što su i naši oci svedočili. Svedoče ne samo Hrista postradalog, nego Hrista Boga živoga. Stradajući svedoče nepokolebivo svoj verski identitet, ali i svoj narodni i svoj nacionalni identitet. Molimo se istovremeno da Gospod urazumi sve one od kojih njihov život danas zavisi, ali pre svega danas se molimo Bogu da da onima od kojih životi naših braće i sestara na Kosovu i Metohiji zavise razum, da im otopli srce, da ne otimaju ono što je njihovo, da ne sprečavaju snavdevanje lekovima, hranom, namirnicama i osnovnim životnim potrepštinama. Dakle, molimo se danas za sve narode sa kojima delimo ova balkanska prostranstva, a najusrdnije se molimo za naš narod na Kosovu i Metohiji.

Upućujemo, braćo i sestre, kolenopreklono molitve Gospodu i Spasitelju našem da donese mir u Jerusalim, u Svetu zemlju, jer tamo silno stradaju svi, i hrišćani, i Jevreji, i muslimani, a pod krovom ovog svetog hrama, pod krovom Vaskrsenja Hristovog, znamo da se Gospod posle svog Vaskrsenja učenicima i apostolima svojim javio najpre rečima: Mir svoj dajem vam. Mir vam! Darovao je mir apostolima, a preko njih i svim ljudima i svim narodima do kraja sveta i veka. Taj mir je među nama i dat je, ali od nas zavisi da li ćemo ga učiniti delotvornim.

Gospode, spasi sve narode, zaustavi ratove, jer nevini ljudi koji danas stradaju i na Kosovu i Metohiji, ali i u Svetoj zemlji. Tamo stradaju ljudi, u zemlji koju su Tvoje svete stope osveštale!

Naša radost, braćo i sestre, danas je u isto vreme i blagoslovena i još veća jer nas je ljubavlju Visokopreosvećenog Mitropolita krfskog g. Nektarija pohodio Sveti Spiridon. Blagodarimo mitropolitu Nektariju! On je slika vekovne povezanosti Srpske Pravoslavne Crkve i Grčke Pravoslavne Crkve, ali i uzajamnosti, međusobne ljubavi i međusobnog podržavanja i pomoći srpskog i grčkog naroda. Svi dobro znamo i zauvek pamtimo šta je Krf učinio za srpski narod i srpsku vojsku u Velikom ratu. Celivamo mošti Svetog Spiridona, molimo se za čudotvornu pomoć svima nama, ali u isto vreme znamo da prisustvo Svetog Spiridona među nama otkriva tajnu Crkve ne kao uskogrudu i skučenu, zatvorenu u sebe, nego kao telo Hristovo koje nema ni početka ni kraja, kao nebozemno telo, telo Carstva Božjeg koje je među nama, kao telo koje obuhvata i prošlost, i sadašnjost, i budućnost, ali i sve narode, kao telo u kojem nema Grka i Jevrejina, Skita i varvarina, kao Crkvu u kojoj u Hristu svi jedno jesu i svi su pozvani da budu jedno, kao tajnu Hristovu u kojoj znamo da je svaki čovek stvoren kao ikona Božja.

Braćo i sestre, ovaj veličanstveni hram podignut u slavu Vaskrsenja Hristovog, čija nas je deseta godišnjica od osvećanja okupila danas, slika je Jerusalima, ali Jerusalima kao Večnog grada, kao Carstva Nebeskog. Ovaj hram je mesto jedinstva, zajednice čoveka i Boga, neba i zemlje, mesto preobražaja čoveka i ovog divnog Nemanjinog grada. Ovim hramom ovaj grad je dobio svoji smisao, dobio svoju dušu. U svakom svom segmentu dobio je način da se projavi njegova harmonija, njegovo bogatstvo i njegova lepota.

Ovako je govorio i ovako nas je učio niko drugi nego sazdatelj ovog hrama, blažene uspomene mitropolit Amfilohije. Njega se, braćo i sestre, uvek sećamo sa ljubavlju kao oca našeg i učitelja i uvek se molimo da mu Gospod da Carstvo Nebesko, a isto tako se molimo da i mi imamo njegovu molitvu. Sećamo se, braćo i sestre, i kako je neustrašivo kroz celi svoj životi vek mitropolit Amfilohije – imajući ljubavi, vremena i strpljenja za svaku ljudsku dušu, za svakog čoveka, nezavisno od toga odakle dolazi i ko je – ovde kada je to trebalo branio svoju Crkvu, svoj pravoslavni i nacionalni identitet, identitet svog naroda, a posebno neustrašivo stupajući na čelu litija kojima je odbranio Srpsku Crkvu, srpski identitet i srpsku kulturu.

Podgorica je mesto rođenja Stefana Nemanje, ujedinitelja Zete i Raške, velikog župana srpskog, ali i oca prvog Arhiepiskopa srpskog, Svetog Save. Njih dvojica, sveti otac i sveti sin, jedamput za svagda su odredili našu istoriju, naš istorijski put, naš duhovni i svaki drugi identitet. Njih dvojica svoj koren imaju ovde, ali budući da su nas porodili sa punim pravom, svaki Srbin gde god se nalazi i koji je pravoslavne vere može reći da mu je Podgorica duhovno rodno mesto. Svi smo na neki način odavde potekli. I upravo iz tog razloga, ovde u Podgorici ne postoji nikakva potreba da nam bilo ko kaže ko smo i šta smo, više nego drugde. Ovde u Podgorici, u Nemanjinom gradu, u gradu u kome se rodio otac Svetog Save, ovde bolje nego drugde znamo koja je to naša vera, znamo ko su naši preci, dobro znamo ovde u Podgorici i gde god da smo i kojim jezikom govorimo i kojem narodu pripadamo. Otuda dubinski osećamo da je jedino ispravno da nastavimo istim putem, putem Svetog Simeona i putem Svetog Save, jer živimo u vremenu razaranja tradicionalnih, ali objektivnih identiteta, u vremenu napadanog i napadnog nametanja konstruisanih identiteta u svrhu manipulacija i dominacija. Stoga je zaista važno čuvati, odbraniti i sačuvati ono što jesmo, ono što se zove identitetom – svoj verski, lični, porodični, nacionalni, identitet naših predaka, ali i naših potomaka. Svi smo bili oduševljeni kada ste na veličanstvenim litijama uporno, mudro i hrabro branili i odbranili osnovna prava Srpske Pravoslavne Crkve, a time i ono što jeste i svoj identitet. Onaj koji ne zna ko je dolazi u situaciju da mu neko drugi kaže ko je, da mu neko drugi odredi ko je, a mi, vi, braćo i sestre, znate ko ste i znamo ko smo, znate da ste utemeljeni u svetosavskoj čistoj veri koja nam daruje svaku vrlinu, plemenitost i prosvećenost.

Ponosimo se što govorimo najčistim srpskim jezikom Njegoševim. Što govorimo ovde i gde god da smo i iznad svega i pre svega njegovim unutarnjim jezikom i disanjem. Ponosni smo što govorimo jezikom Stefana Ljubiše, što govorimo srpskim jezikom Marka Miljanova, jer samo na svom jeziku, na srpskom jeziku, možemo izraziti ono najbolje u nama. Ponosni smo što, kao i naši viteški preci, pripadamo stradalnom, raspetom, ali na putu vaskrsenja srpskom narodu.

Draga duhovna deco, kao vaš Patrijarh dužan sam, ali osećam i ličnu potrebu, da vas podržim da u svakoj prilici sa ponosom i dostojanstvom, potpuno slobodno i odlučno, ispoljavate i što je najvažnije svedočite ono što jeste, svedočite svoj identitet – i kao vernici svete Srpske Pravoslavne Crkve, koja je čuvarka narodnog obraza i pamćenja, i kao govornici srpskog jezika, kojim su najbolji među nama izgovorili i napisali najlepše misli, pesme i priče, i kao dični pripadnici srpskog naroda, koji je u svim istorijskim istorijskim iskušenjima blistao najpre čojstvom i junaštvom. Podvlačim i ponavljam: i čojstvom i junaštvom! To je pravo i odgovornost, ali i obaveza i dužnost svakog od nas. Međutim, braćo i sestre, istovremeno umom Hristovim, Njegovim srcem i dušom, moramo znati da samo onda kada smo tako svesni sebe, kada poštujemo i poznajemo sebe na ispravan način, hristopodoban i hristolik, autentično, samo tada možemo prepoznati i ispravno i bez predrasuda prihvatiti i poštovati i druge i drugačije, i pojedince i narode, a što smo takođe po zapovesti Hristovoj i dužni i obavezni. Kada tako postupamo, kada sa jedne strane, braćo i sestre, znamo ko smo i šta smo i kada s druge strane primamo i prihvatamo i drugog onakvim kakvim on jeste, samo tada ispunjavamo zapovest Hristovu: ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Naravno, mi dobro znamo da je naš bližnji svaki čovek, ali ne možemo voleti tamo nekog dalekog kojeg nazivamo svojim bližnjem po zapovesti Hristovoj ako nemamo poznanja i zajednice i ljubavi prema onom od kojeg smo se rodili i sa kojim najposrednijim živimo. Dakle, samo onda kada volimo svog oca, svoju majku, svoju braću, svoje sestre po zapovesti Hristovoj, samo onda kada volimo svoje komšije, svoje rođake, svoje kumove, samo onda kada volimo svoj narod onda možemo voleti i svaku drugu majku i svakog drugog oca i svačiju braću i sestre i svaki drugi narod. Tada ispunjavamo zapovest Božju, tada volimo i Boga. Boga volimo onda kada čujemo Njegovu zapovest, slušamo je i živimo po njoj.

Dakle, braćo i sestre, sve ono što želimo sebi želimo i drugima ili da kažem da onda kada se borimo za dobro svojih bližnjih, pa i onih koji nam ne žele dobro – jer produžuje se zapovest Hristova koja kaže: volite i neprijatelje svoje – dakle, samo onda kada se borimo za dobro i mir drugih, možemo da se borimo za svoje dobro i mir svoj. Kao u jednoj porodici: može li muž biti miran ako je nemirna njegova žena, a može li i žena biti mirna ako je nemiran njen muž? U tom paradoksu zapovesti Hristove koja podrazumeva da se odrečimo sebe i kada se borimo za prava i dobro drugih borimo se za pravo i dobro svoje.

Neka bi Gospod dao, braćo i sestre, da molitvama Svetog Petra Cetinjskog, molitvama Vasilija Ostroškog i molitvama Svetog Spiridona Trimitunskog Gospod nam svima podari mir, ljubav, radost, međusobno razumevanje i međusobnu podršku kako bismo onda mogli biti narod Božji i uvek i svagda Gospoda našeg Isusa Hrista slaviti kao Boga, kao Oca i Sina zajedno sa Duhom Svetim sada i uvek i u vekove vekova. Amin!