Piše: Vladimir Dobrosavljević
Postoje osobe čija je čitava ličnost, život ili stvaralaštvo omeđeno prostorno-vremenskim koordinatnim sistemom u kojem su egzistirali. Svaka slika o njima, izgovorena reč, zamisao, imaju karakteristike sredine u kojoj su formirani. Ona ih trajno stigmatizuje i nevidljivim lancima vezuje za sebe. Njihov put od istorijskog ka večnom, nema iskoraka van asocijativnosti ovakve personalizovane sakralne geografije.
Sa druge strane, postoje i oni pojedinci čiji je pogled na svet i život, te vlastiti poetski i estetski narativ, nije ograničen, niti sputan, bilo kakvim dimenzionalnim normativima. Kod njih nam se čini da su sposobni, i kada govore o samo njima bitnim pojmovima, događajima i toponimima, da ih uznesu do univerzalnog značenja, te da se prepoznaju obrisi prostora kakve smo otkrivali u umetničkim delima koja su inspirisala našu maštu. Jedan od takvih volšebnika je Jovan Jole Vučurović.
Reč je o jedinstvenoj pojavi na ovim našim prostorima i pravoj renesansnoj figuri. Sa svojim bratom Veljkom, jedan od ugaonih kamena izuzetno dinamične pank i RNR scene stvarane u Nikšiću, medijski delatnik, atipični političar, poeta. Ličnost emancipovanog duha i apologeta urbanog kulturnog modela, sposoban da na identitetskoj utemeljenosti, nadogradi svako vredno dostignuće modernosti. Već decenijama prisutan u javnom životu CG, za njega bi se u potpunosti mogao privezati termin, gradska legenda.
Njegov talenat za pisanu reč i poeziju, nije ni do sada bio nepoznat, ali na žalost, zbog dinamičnosti epohe i društvenih okolnosti u kojima je živeo, tek sada se pred nama nalazi prva zbirka njegovih pesama. I da, bila je vredna čekanja.
Sve što očekuje te od Joleta, nalazi se između korica ’’Prolazi polako…’’. Tu je nadahnuće stihovima Blejka, Crnjanskog, Miljkovića, ali i autora popularne kulture, Grema Parsonsa i Nika Drejka. Pojedine pesme kao da su izašle iz kolekcije srpskog ekspresionizma, kojem Vučurović inače ideološki pripada, te imate utisak kao da čitate nekog čiji krug istomišljenika čine Rastko Petrović, Momčilo Nastasijević, Stanislav Krakov ili Vladimir Vujić. Potom se pred čitaoca otvaraju stranice, pisane kao nadahnute za autore domaće popularne muzike poput Kanda, Kodža i Nebojša, Blok aut ili Bjesovi.
Kada opisuje svoj rodni Nikšić, o njemu govori sa imaginativnošću koja gradu daje transcedentnost dokučivu samo kroz manifestno delo pokreta Mediala, Šejkin ’’Grad-đubrište-zamak’’. Grad je za Joleta (a svaki grad je metafora za Nikšić), metafizički pojam prostora samoodređenja i autorealizacije svakog od nas. Zato kroz njegovu liriku prepoznajete stihove Lu Rida, dok poetizuje dekadenciju ulica Njujorka i pojedinačnih drama koje se odigravju na njima, kao iskušenja kojima svaki moderni Vavilon ili Rim, postavlja pred svoje sugrađane. Pobediti mrak koji nam donosi Grad, ali i mrak koji živi u nama i hrani se našim slabostima, to je lajtmotiv celokupnog Jovanovog stvaralaštva.
I tu dolazimo do još jednog stuba njegove poetike. Sa svojim akcentovanim personalizmom, odmetničkim stavom, pionirskim entuzijazmom, ali i melanholijom i simboličkom potragom za domom, Vučurović je emanacija onog što je poznato pod pojmom Amerikane. On artikuliše senzibilitet dominantan u vestern filmovima Džona Forda, Hauarda Hoksa, Raula Volša i Sema Pekinpoa. Njegova ranjivost, introspektivnost, ali i sudbinska spremnost da ostane čvrsto dosledan sebi i svojim životnim izborima, bliska je pesmama Henk Vilijamsa, Džoni Keša, Tima Baklija i Brusa Springstina.
Dakle pred nam je autor koji svojim životom i stihovima, otelotvoruje sve vrline i nedostatke savremenog zapadnog čoveka i njegovog stvaralaštva, na zajedničkom maršu kroz ovu sferu postojanja. Ličnost, koja je pođednako ukorenjena, te istovremeno pripada, i svom lokalnom okruženju, i široj etničkoj zajednici, ali i savremenom kulturnom modelu kojim se nadahnjivao, te na kraju civilizaciji čiji je sastavni deo. Zato kod Joleta ne postoje granice i limiti. On je deo lokalne nikšićke ekipe sa kojim sedi po tamošnjim pivnicama ili svira na klupskim svirkama, ali i prve linije boraca za slobodu sa svojim političkim istomišljenicima. Identitetski integralista koji je u Beogradu svoj na svom, ali čiji su i Berlin u vreme kada Dejvid Bouvi i Igi Pop rade u njemu, London za vreme prvih koncerata Kleš, Njujork u epohi Vorhola i Velvet Andergraund ili Pariz dok u njemu stvaraju Rembo, Valeri i Bodler.
Napokon, u najboljem vesternu svih vremena ’’Tragači’’ ima scena kada Džon Vejn, u svom, uzaludnom višegodišnjem pohodu, da otetu nećaku vrati kući, jaše kroz Dolinu Spomenika prema zalasku sunca. Jovan Jole Vučurović, svojim pogledom na svet i estetskom opredeljenošću, jedan je od retkih koji bi zasluživao svoje mesto u tom kadru.
Zato, nastavi da stvaraš, kada to već radiš bolje od nas ostalih.
