Prepodobni Pimen Veliki bio je rodom Misirac i veliki podvižnik Misirski.
Kao dečak posećivao je znamenite duhovnike, i od njih sakupljao znanje. Jednom umoli Pimen starca Pavla da ga odvede sv. Pajsiju.
Videvši ga Pajsije reče Pavlu: “Ovo će dete spasti mnoge, s njim je ruka Božja”. Vremenom Pimen se zamonaši, i privuče monaštvu još dvojicu braće svoje.
Jednom je došla majka da vidi svoje sinove, ali Pimen je nije pustio unutra nego je kroz vrata upitao: “Da li više želiš da nas vidiš ovde ili onamo u večnosti?” Majka se udalji radosno govoreći: “Kad ću vas sigurno videti tamo, to ne želim da vas ovde vidim”.
U manastiru ove trojice braće, kojim je upravljao najstariji brat Anubije, ovako su izgledale njihove obaveze: noću su 4 sata provodili u stvaranju, 4 sata u spavanju i 4 sata u psalmopojanju.
Danju su od jutra do podne provodili naizmenično u radu i molitvi: od podne do večernje u čitanju, a poslepodne pravili su sebi večeru, jedini obrok u 24 sata, i to obično od nekih zelja.
O njihovom životu sam Pimen govori: “mi smo jeli to što nam se predlagalo; niko nikad nije rekao: daj meni nešto drugo; ili: ja to neću: Na taj način mi smo proveli sav život u bezmolviju i miru”.
Ovo su bile neke od njegovih mudrosti:
- Ako se budeš pridržavao ćutanja, onda ćeš spokoj naći svugde - ma gde da živiš.
- Ako ti je neko učinio zlo, učini mu dobro i tvoje dobro će pobediti zlobu.
- Plač je dvojak - dela i čuva. Plačimo svom snagom pred dobrotom Božijom dok nam ona ne učini milost.
- Učiti bližnjeg je podjednako protivrečno sa smireno mudrenošću, kao i obličiti ga.
Sveti Pimen je preminuo u miru, u dubokoj starosti negde u 5. veku.
