EKSKLUZIVNA ISPOVIJEST! VANJA BULIĆ OTKRIO NEPOZNATE DETALJE O OTMICI BRENINOG SINA!

Kada se pomene novinar i pisac Vanja Bulić, svima prvo na pamet padne njegova kultna emisija „Biseri”. U razgovoru za Aloonline.me Vanja se prisjetio tog vremena, osvrnuo se na današnje prilike u novinarstvu i kulturi, a rado nam je otkrio i koje nove planove ima.

[caption id="attachment_106135" align="alignnone" width="1375"] printskrin[/caption]

Da li vam nedostaje emisija „Biseri”?
„Više mi nedostaju ljudi koji su prošli kroz emisiju nego sama emisija. Bili su to ljudi iz nekog drugog, čednijeg vremena. Emisija se u parčićima rasula po mnogim televizijama, a dok je prikazivana, bila je jedinstvena po mnogo čemu. Bila je prva emisija koja je na mali ekran dovela ljude sa margine života – kriminalace, narkomane, prostitutke, ratnike koji su zaradili prodajući patriotizam, sektaše... Kad se ovako napiše, onaj ko nije gledao te emisije, mogao bi da pomisli da je riječ o svetogrđu. Ali, ljudi tog profila su bili samo povod da se ispriča kako su i zašto postali na neki način otpadnici. Mene nije intreresovao, na primer, sam čin ubistva, što je danas prva tema u sličnim emisijama. Mene je interesovalo kako neko postane ubica, a odgovor se najpre nađe u porodici i odrastanju. Nedostaje mi ta vrsta razgovora sa ljudima sumnjive prošlosti, a mislim da nedostaje i gledaocima, jer me često na ulici pitaju 'Kad će ponovo Biseri'?!“

Ona je obeležila devedesete, mnogo likova ste pretresli iz tog vremena, ko bi danas bili vaši gosti u tom formatu?
„Emisija je krenula 1992. godine i prikazivana je na četiri televizije 20 godina. Prebacivao sam je na drugu televiziju kad god su novi urednici pokušavali da joj promene koncepciju. ‘Biseri’ su svoj kraj dočekali na OBN televiziji u Sarajevu. Danas bi ‘Biseri’ bili bogatiji nego nekad, jer je i život suroviji nego nekad. Mislim da bi političari danas bili idealni gosti, jer je kravata i odelo samo ram koji ima zadatak da zamagli ružnu sliku. Kada bih danas radio ‘Bisere’, potražio bih nekadašnje goste i kombinovao fragmente stare emisije sa onim što su oni danas. Bila bi to odlična dokumentarna emisija o vremenu u kome su klinci prerano odrastali, a matorci podetinjili.”

U kojoj mjeri su se vremena promenila? Jesu li devedesete zaista bile najteže?
„Ako pogledate Srbiju, vremena se nisu bitno promenila. Slično je i u Crnoj Gori. Zato je danas teže nego nekad, iako nema klasičnog rata, ali ratuje svako protiv svakoga boreći se da preživi. Devedesete su bile pogubne, jer su razbile jednu državu, koju je uvažavao civilizovani svet. Teško je graditi novu kuću na ruševinama stare, a to upravo doživljavamo svi, osim Slovenaca, koji su veoma lagodno uleteli u liberalni kapitalizam.”

Da li danas osjećate neku vrstu cenzure budući da radite u medijima ili toga u vašem slučaju nema?
„Cenzura, posebno autocenzura, pitanje je morala: ili se baviš pošteno bilo kojim poslom ili gledaš kako da ušićariš, pa pristaješ da budeš krpa. To je klasična priča o novinarstvu danas. S vremena na vreme napišem neku kolumnu, a trenutno radim intervjue sa interesantnim ljudima na TV Koreni, što donekle po koncepciji liči na ‘Bisere’, međutim, gosti nisu ljudi sa margine. Potpunu slobodu nalazim u svojim knjigama. Moji romani u izdanju ‘Lagune’ do kraja leta će dostići ukupan tiraž od 200.000 primeraka, što je lako proveriti na sajtu ‘Lagune’. Upravo sam predao scenarija za dve TV serije u produkciji Telekoma . ‘Kafana na Balkanu’ rađena je po knjizi Ace Lukasa ‘To sam ja’, a ‘Tata u drugom stanju’ je serija nastala po mom istoimenom romanu. Inače, radi se i film ‘Kafana na Balkanu’, a premijera se očekuje naredne jeseni. Ono što me najviše raduje je ekranizacija, tačnije TV serija, po mom romanu ‘Oko otoka’. Scenario je radio moj sin Dušan. ‘Oko otoka’ je priča koja prati život porodice Golootočana u periodu od pedeset godina.”

Pričali ste javno da je vaše djetinjstvo bilo teško, morali ste, kako ste naveli, preko noći da odrastete. Da li je to dobro uticalo na vaš dalji razvoj ili pak imate gorka sjećanja na taj period?
„Svoje detinjstvo ne bih menjao ni za šta na svetu! Sve što sam postigao u životu začeto je u odrastanju. Sve to izgleda strašnije kada se priča, nego kada je zaista preživljavano, jer dete prihvata život onakav kakav je u datom trenutku. Roman ‘Oko otoka’ daje deo odgovora na to pitanje: najveći heroji vremena zla su majke koje su održale porodice dok su očevi progonjeni. Moja majka, Cetinjanka Bosiljka, na primer, bila je u poodmakloj trudnoći kada su mog oca, ponosnog Durmitorca, odveli na Goli otok. Mogu samo da zamislim haos u njenoj glavi nakon saznanja da ti gotovo svi u strahu okreću leđa, a ti moraš da ideš na divlju kiretažu, jer već narednog dana treba zaraditi novac za hleb i mleko za dvoje dece. Bilo, ne pomovilo se.”

Da li ste dobijali prijetnje, ispričali ste jednom prilikom da su mnogi žestoki momci repetirali pištolje zbog vas kada vam je gost u emisiji bio bivši pripadnik DB Boža Spasić?
„Pretnje su stizale zbog pisanja u 'Dugi'. Čini mi se da su me žestoki momci i štitili, jer su cenili ono što radim. To mi je i Arkan rekao, iako nije bio zadovoljan kako ‘Duga’ piše o njemu. Repetiranje pištolja je vezano za emisiju u kojoj je Boža Spasić pričao o saradnji podzemlja i policije, a ja upitao da li može da kaže neko ime saradnika? Nastupila je pauza od petnaestak sekundi koja je meni trajala kao večnost u nadi da će Spasić odbiti da odgovori. Što se i dogodilo. U suprotnom bi nas neko sigurno sačekao ispred televizije. Jezdimir Vasiljević, gazda Jezda kako su ga zvali, na Studiju B je rekao da će me ‘ubiti kao psa, pa mogu da ga tužim koliko hoću’. Radio ‘Ponos’ je 1993. godine objavio da sam ubijen. Teško je opisati kakva je panika nastala u mojoj porodici kad su počeli da zvone telefoni…”

[caption id="attachment_106139" align="alignnone" width="1304"] Printskrin[/caption]

Šta vam je draže, rad na televiziji, posao novinara ili pisanje romana i scenarija?
„Najviše volim da pišem. Roman je vrhunac. Nebojša Jevrić mi je jednom rekao da ‘onaj ko ume da napiše dobar roman, može sve u životu’. Sklapanje romana je kao slaganje kockica u mozaiku.”

Jednom prilikom ste izjavili da se sada, kao zreo čovek i pisac stidite stihova koje ste nekad pisali, zbog čega?
„Ne sidim se se, već su mi smešni. Ne stidim se zato što su nastali kada sam bio zaljubljeni gimnazijalac, a smešni su zato što su pisani u akrostihu, pa sam se dovijao da zadovoljim formu i fasciniram ljubljenu. Bilo je lako dok sam se zaljubljivao u devojke čija imena imaju četiri slova – Vera, Nada… A kada je trebalo napisati pesmu u akrostihu za Ilinku i Anastaziju, nastupili su stvaralački problemi – kako napisati deset strofa?”

Poznato je da ste bili prijatelj sa Džejom Ramadanovskim, trebalo je da pišete scenario za film o njegovom životu. Šta se sa tim dešava?
„Početkom devesetih godina, kada je Džej bio na vrhuncu karijere, trebalo je da izađe knjiga o njegovom životu. Sve je bilo pripremljeno, danima sam s njim razgovarao i smejao se do suza. Ali, tada su plate bile pet maraka, a knjiga je trebalo da košta dvadeset maraka i izdavač je odustao. Kada je Džej preminuo, jedna producentska kuća me angažovala da napišem scenario. Nevolje su nastale kada se trebalo dogovoriti sa porodicom oko prava za rad na filmu. Producent tada nije to obezbedio i ja sam odustao. Čuo sam da se film priprema, ali ja ne učestvujem u tome. Džej je inače čovek koji zaslužuje spomenik u Beogradu, jer je tipičan predstavnik mangupa iz predgrađa i pritom pevač kakav se samo jednom rađa. On je naš Enriko Masijas.”

U jednom intervjuu ste ispričali da ste vi i Milomir Marić bili na takozvanoj crnoj listi i da tri godine niste mogli nigde da se zaposlite. Kako ste prebrodili taj period?
„Svi iz BK su se zaposlili nakon ukidanja televizije. Jedino nismo Marić i ja. On je bio glavni urednik, a ja urednik zabavnog programa i autor dve emisije koje su bile u vrhu gledanosti ‘Biseri’ i ‘Od bisera grana’. Pre nekoliko godina, visoki funkcioner DB Mariću je rekao da smo bili na crnoj listi, jer smo ostali na televiziji do poslednjeg dana i radili emisije koje su išle samo preko satelita. U tim emisijama najstrože smo govorili o onima koji su ukinuli BK. Bilo je tu i otvorenoig vređanja. Ti ljudi su bili i deo neostvarenih nada, predstavnici onih za koje smo se i nas dvojica borili devedesetih godina radeći u ‘Dugi’. Godinu dana sam radio u Banjaluci, godinu dana u Sarajevu i godinu dana u Kruševcu na televiziji čiji je vlasnik tada bio Bratislav Gašić. Pisao sam knjige, igrao odbojku i preferans. Putovao sam dva puta mesečno u Sarajevo i Banjaluku i snimao za tri dana po nekoliko emisija.”

U vašoj bogatoj biografiji izdvaja se i film „Lepa sela lepo gore” na kom ste radili kao koscenarista, šta za vas danas predstavlja ta priča?
„Devedesetih godina prošlog veka, kako je rekao Milovan Vitezović ‘Srbiji se dogodio narod’, a meni su se dogodila ‘Lepa sela lepo gore’. To je sigurno nešto najvrednije u čemu sam i ja učestvovao. Moja verzija scenarija je nastala na osnovu moje reportaže ‘Osam dana u grobu’. Scenario je dramatizovala Biljana Maksić, a zatim su Nikola Pejaković i Srđan Dragojević napravili završnu verziju. Kad god gledam taj film, a često ga prikazuju na nekoj od televizija, sit se isplačem. Film znam napamet, ali emocije izaziva borba da se jedna ideja ostvari. A pred plejedom glumaca – kapa dole. Da sam samo to uradio u životu – bio bih zadovoljan.”

Vi ste prvi javno izneli detalje o otmici sina Lepe Brene, da li vam je zamjerila?
„Pretenciozno je reći da sam ja prvi izneo te detalje. Ja sam samo bio upućen šta se događa u porodici Živojinović, jer smo prijatelji. Isto veče kada je Stefan otet bio sam u njihovoj kući. Sramotno je od jedne države da ne preduzme ništa kako bi se nadoknadila ogromna sredstva koja je porodica Živojinović dala otmičarima. Jer, to se dogodilo u Srbiji, a ne negde drugo.”

Sa Vericom Rakočević ste išli u školu, a ona se jednom prilikom javno žalila da ste je, citiram, maltretirali i zadirkivali. U kakvim ste sada odnosima sa kreatorkom?
„Verica i ja smo drugari iz škole, a to su najiskrenija prijateljstva, jer se iza njih ne krije inreres. Ona je studirala defektologiju zajedno sa mojom sestrom, pa smo tako nastavuli druženje i posle gimnazije. Uoči sankcija, išli smo zajedno u Atinu, gde je održana njena modna revija, a ja sam bio voditelj. Priča o maltretiranju je zloupotreba njenih reči da sam je vukao za kike kad smo bili đaci.”

Kakva je javna scena danas u odnosu na onu koja se izrodila devedesetih, da li danas ima više prostora za kulturu?
„Prostor za kulturu uvek postoji. Trenutno se na pozoršnim scenama u Beogradu igraju tri predstave rađene po mojim scenarijima – ‘Bitanga u boji’ – u Akademiji 28, ‘Jače smo od sudbine’ – Kult tetatar i ‘Sponzoruša’ u ‘Slavija teatru’. Ljudi su se uželeli pozorišta, pa su sale ponovo pune. U Beogradu se smenjuju festivali u raznim oblastima kulture, a ja se posebno radujem ‘Beogradskom proleću’, koje ponovo kreće posle pauze duge 28 godina. Kultura i umetnost glavni pokretači svakog napretka.”

Živimo u vremenima kada se mnogi koji imaju malo više pratilaca na društvenim mrežama drznu da izdaju romane ili zbirke poezije, da li je to po vašem mišljenju u redu?

[caption id="attachment_106142" align="alignnone" width="1293"] Printskrin/KurirTV[/caption]

 

„Nije u redu ako to objavljuju ozbiljne izdavačke kuće, jer u tome vide samo profit. Ako sam finansiraš svoj projekat – nemam ništa protiv.”

Koja je granica koja deli umjetnost od pisanja kao zanata, kako mi novinari umemo da krstimo naše umjeće pisanja?
„Danas, nažalost, nema novina u kojima novinar može da pokaže i literarnu crtu, ili bolje reći – u kojima neko može da prepozna budućeg pisca i usmeri ga ka izdavačima. Ja sam imao sreću da pišem u magazinima koji su gajili reportažu, a taj žanr je najbliži literaturi. Ali, i u intevjuu se može dostići značajan nivo umetnosti. Nažalost, danas intevjui više liče na ćaskanja, nego na promišljen razgovor. Da bi se napravio dobar intervju, pored toga što se novinar pripremi za razgovor, neophodno je poznavanje dramaturgije kako bi se postigla određena dinamika. To je posebno vidljivo na ekranu jer treba uskladiti sliku i reč. Sve je, u stvari, zanat. I umetnik je vrhunski zanatlija, odličan poznavalac posla kojim se bavi. Neko, naravno, ostane samo zanatlija. A to je već pitanje talenta i njegove nagradnje.”