Krajem prošle godine u Zagrebu je preminuo diplomata, istoričar i novinar Mate Meštrović, sin čuvenog vajara Ivana Meštrovića. Tim povodom podgorička Pobjeda objavila je intervju sa hrvatskim istoričarem Tvrtkom Jakovinom, bliskim prijateljem Mate Meštrovića, koji je ponovo otvorio jedno od najosetljivijih i najkontroverznijih pitanja u istoriji Crne Gore i srpskog naroda – pitanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu i rušenja njegove zavetne kapele.

Mate Meštrović je u više navrata govorio o značenju zdanja koje je njegov otac projektovao na Lovćenu. U intervjuu za Nedeljnik, na koji podseća Pobjeda, izneo je otvoreno tumačenje idejne osnove mauzoleja, koje je izazvalo brojne polemike.

„Kada sam pitao oca: ‘Zašto to radiš za Crnogorce?’, rekao mi je: ‘Da im dignem nacionalnu samosvest, da znaju da su oni Crnogorci, da imaju Njegoša kao simbol svoje prošlosti i nezavisnosti, odnosno samobitnosti. Nije meni pred očima lebdeo vladika Rade, niti vladar Crne Gore, već pesnik Njegoš… Osmislio sam Njegošev mauzolej da bih razdvojio Srbe i Crnogorce’“, naveo je Mate Meštrović.

Ove reči, koje je preneo Nedeljnik, jasno ukazuju na ideološki karakter projekta koji je prevazilazio umetnički domen. Pri tome, Ivan Meštrović, jedan od najznačajnijih južnoslovenskih vajara 20. veka, nije uvažavao ključnu istorijsku činjenicu da je Petar II Petrović Njegoš bio mitropolit crnogorsko-primorski i vladar koji je stolovao na Cetinju.

Najznačajnija Njegoševa dela – od „Luče mikrokozme“ do teoloških i filosofskih promišljanja – duboko su ukorenjena u pravoslavnoj duhovnosti. Upravo zbog toga, brojni istoričari smatraju da je uklanjanje kapele i zamena mauzolejem bilo deo šireg projekta komunističke Jugoslavije, usmerenog ka „odcrkvljavanju“ i „odsrbljavanju“ Njegoša.

Govoreći za Pobjedu, Tvrtko Jakovina se osvrnuo i na poslednje susrete sa Matom Meštrovićem.

„Doživeo je duboku starost i, iako bolestan, bio je racionalan i bez problema sa pamćenjem. Sretali smo se početkom jeseni. Poklonio mi je časopise koje je uređivao u emigraciji. Često je pominjao Crnu Goru, govorio sa oduševljenjem o tome kako je bio dočekan. Voleli su ga Crnogorci i on je voleo njih, pa je u takvim prilikama iz njega često progovarao otac – Ivan Meštrović“, rekao je Jakovina.

On ističe da mauzolej na Lovćenu predstavlja vrhunac Meštrovićevog stvaralaštva, iako nije izgrađen za njegovog života.

„To je bilo krešendo njegovog rada. Zahtevno arhitektonsko delo, kruna karijere vajara koji je pre Rodena ušao u svetske galerije, gradio u Americi i bio svetski važan umetnik. Mauzolej je svetski raritet – maestralna oda najvećem crnogorskom pesniku od najvećeg južnoslovenskog vajara, na mestu koje je samo po sebi spektakularno“, ocenio je Jakovina, dodajući da taj objekat ima simbolički potencijal kakav, po njegovom mišljenju, nijedna druga građevina ne bi mogla da ima.

Međutim, istorijski kontekst ukazuje na duboko drugačiju sliku.

Petar II Petrović Njegoš je 1845. ili 1846. godine na Jezerskom vrhu Lovćena podigao crkvicu i posvetio je svom stricu, svetom Petru Cetinjskom. Još za života izrazio je želju da bude sahranjen upravo tamo, „na onoj visini koja je najviša u Crnoj Gori“, kako je zapisao njegov ađutant i prijatelj Milorad Medaković.

Medaković je zabeležio i Njegoševe zavetne reči kojima je obavezao Crnogorce da ga sahrane na Lovćenu, uz upozorenje da će ih, u suprotnom, stići prokletstvo. Njegoš je preminuo 19. (31) oktobra 1851. godine, a zbog opasnosti od turskog skrnavljenja sahranjen je privremeno u Cetinjskom manastiru. Njegovi posmrtni ostaci su 1855. preneti na Lovćen.

Tokom Prvog svetskog rata, austrougarske snage su iz Boke kotorske bombardovale Lovćen. Po naređenju okupacionog guvernera Vebera, 1916. godine izvršena je ekshumacija Njegoševih kostiju, a kapela je srušena, sa namerom da se podigne spomenik austrijskom osvajanju. Protiv toga je bezuspešno protestovao mitropolit Mitrofan Ban, upozoravajući da je Njegoš bio „pesnik Srpstva“.

Posle oslobođenja i stvaranja Kraljevine SHS, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC, kapela je obnovljena. Zavet je 1925. godine ispunio kralj Aleksandar Karađorđević, uz prisustvo patrijarha Dimitrija i najviših crkvenih i državnih zvaničnika.

Italijanska okupacija 1942. godine donela je nova oštećenja, ali konačni čin rušenja nije bio delo stranih vojski. Početkom pedesetih godina, u skladu sa odlukama vlasti Narodne Republike Crne Gore, komunističko rukovodstvo je ponudilo Ivanu Meštroviću da na mestu kapele podigne mauzolej.

Iako je bilo snažnog otpora intelektualaca i Srpske pravoslavne crkve, 1969. godine doneta je neopoziva odluka o rušenju kapele. Sveti arhijerejski sabor SPC je taj čin uporedio sa austrijskim rušenjem iz 1916. godine, ali bez uspeha. Kapela je ubrzo sravnjena sa zemljom.

Mauzolej je građen od 1970. do 1974. godine i obuhvata čitav Jezerski vrh. Arhitektonski ansambl čine prilaz sa 461 stepenicom, plato, atrijum sa bunarom od četiri tone, portali, dve monumentalne karijatide u crnom mermeru, kao i kripta sa Njegoševim posmrtnim ostacima.

U kripti, izrađenoj od tamnozelenog mermera, dominira granitna figura Njegoša teška 28 tona. Nadgrobna ploča nosi reljefni grb i krst – simbole njegove duhovne i svetovne vlasti.

Tako je Lovćen postao mesto na kome se ukrštaju umetnost, ideologija i istorijski revizionizam – trajno svedočanstvo jednog od najdubljih identitetskih sukoba na prostoru Crne Gore i srpskog kulturnog nasleđa.