Rođen u gradu persijskom Klapi, ili Vilatu, od hrišćanskih roditelja, u hrišćanskoj veri vaspitan i hrišćanskom ženom oženjen. Car persijski Izdigerd zavoli Jakova zbog njegove darovitosti i okretnosti, i učini ga pravim plemićem na dvoru svome. Polaskan carem Jakov se prelesti i prinese žrtvu idolima, kojima se i car klanjaše. Čuvši za ovo mater njegova i žena, napisaše mu jedno prekorno pismo, u kome ga oplakaše kao bogootpadnika i duševnog mrtvaca, moleći ga ipak pri kraju pisma, da bi se pokajao i Hristu povratio.
Ganut ovim pismom Jakov se gorko pokaja i pred carem odvažno ispovedi veru svoju u Hrista Gospoda. Rasrđen car osudi ga na smrt, no s tim, da mu se odseca sve deo po deo tela, dok ne izdahne. DŽelati doslovce ispuniše ovu zapovest svoga nečestivog cara, i odsekoše Jakovu najpre prste na rukama, pa prste na nogama, pa noge pa ruke, pa ramena, najzad i glavu. Pri svakom sečenju mučenik pokajani odavaše blagodarnost Bogu. Iz njegovih rana ishođaše blagouhani miris kao od kiparisa.
Tako ovaj divni muž otkaja greh svoj i predstavi se dušom Hristu Bogu svome u carstvu nebeskom. Postrada oko 400. godine. Glava mu se nalazi u Rimu, a deo moštiju u Portugaliji, gde se praznuje 22. maja.
Šta narodno verovanje kaže?
Zbog činjenice da je u jednom trenutku svog života, vođen trenutnom situacijom i koristi koju je imao, ovaj svetitelj skrenuo sa istinskog puta vere, on se danas smatra zaštitnikom svih onih koji su nekada pogrešili, ali i uvideli svoju grešku i vratili se pod okrilje hrišćanstva.
Zato, ako osećate da ste na pogrešnom putu, ako u dubini duše znate da ste pogrešili, nikada nije kasno da se pokajete! Zamolite Svetog Jakova da vas povede i pomoć će sigurno doći vama i vašim bližnjima.
„Strašnim mučenjem i dobrim trpljenjem sve si zadivio, mnogostradalni: Na koliko su delova rezali tvoje telo, a ti si blagodarne i predivne molbe izrekao Gospodu: Zato si u stradanju primio venac, i uzišao ka prestolu nebeskog Cara, Hrista Boga, Sveti Jakove: Njega moli da se spase duše naše.“
