SVETI KRALJ MILUTIN, PREP. TEOKTIST I JELENA

Ratovao je protiv Mihaila Paleologa zato što je ovaj bio primio uniju i prisiljavao sve narode Balkanske i monahe Atonske da i oni priznadu papu. Ratovao protiv Šišmana cara Bugarskog i Nogaja cara Tatarskog, da bi zemlje svoje odbranio. Svi ratovi njegovi bili su uspešni, jer se neprestano Bogu molio i u Boga uzdao. Sazidao preko 40 crkava. Osim onih u svojoj zemlji, kao: Treskavac, Gračanica, sv. Đorđe u Nagoriču, sv. Bogorodica u Skoplju, Banjska i t.d. on je zidar crkve i van svoje zemlje, u Solunu, Sofiji, Carigradu, Jerusalimu, u Sv. Gori. Upokojio se u Gospodu 29. oktobra 1320. god. Telo njegovo pokazalo se uskoro netljenim i čudotvornim. Kao takvo ono i danas počiva u Sofiji u crkvi „Svetoga Kralja".

Tropar (glas 3):

Na Zemlji si svom dušom zavoleo Hrista i Njegove si zapovesti sačuvao. Kao reka si bogato napojio siromašne milosrđem, sačuvavši svoj narod. I grob sa tvojim moštima mirisna isceljenja svima podaje: Zato te molimo, Sveti Milutine, isprosi dušama našim veliku milost.

Prepodobni Teoktist – Stefan Dragutin Nemanjić (1276-1282). Kralj Dragutin je preuzeo presto od oca Uroša ali samo posle nekoliko godina vladanja, presto je ustupio mlađem bratu Milutinu. Dragutin kao ugarski zet povukao se u severne oblasti praveći sebi novo kraljevstvo na prostoru zapadne Srbije, istočne Bosne i Srema, gde je vladao sve do 1316. godine. Na prostoru svoga kraljevstva podigao je mnoge crkve, a ojačao je i Beograd kao privredni i kulturni centar toga vremena. Kada je njegov brat Milutin, kralj Srbije, uspostavio dobre odnose sa Vizantijom, Dragutin je vosjkom udario na Srbiju, ali je bio potučen od vojske kralja Milutina 1313. godine. Posle ove avanture vlastela njegove države ga je smenila i na presto dovela njegovog sina Vladislava II. Dragutin je bio na srpskom prestolu relativno kratko vreme (od 1276 – 1282. godine). Mnogo je pomagao crkvu i živeo strogo, gotovo isposnički. Pored ostalih podigao je i crkvu sv. Ahilija u Arilju i tu je sačuvan njnjegov portret iz 1296. godine. Pre smrti Dragutin se zamonaši i uze ime Teoktist. Njegov omiljeni duhovnik bio je Starac Galaktion sa Jordana. Ostatak života proveo je isposnički i čineći mnoga dobra dela. U domu svojemu izrađivavo je sveštene sasude koje je poklanjao crkvama. Brinuo se o čistoti vere i mnoge neverne obratio u hrišćanstvo. Ali tek po smrti Teoktistovoj otkrilo se koliko je zaista bio blažen ovaj svetli muž. Kada su dvorjani hteli da ga omiju, videli su da je čitavog života ispod svečanih odora nosio oštru lanenu haljinu i pojas od slame koji mu se duboko usekao u telo. Po svojoj želji sahranjen je u manastiru Đurđevi Stupovi.

Tropar (glas 4):

Božanskim strahom kao ognjem si raspalio svoju dušu, očistivši je pokajanjem i ukrasivši je krotošću i smirenjem. Zato si dospeo ka nevečernjoj Svetlosti, Gospodu Hristu, prepodobni oče Teoktiste, i sada trosunčanom svetlošću ozaren, na nebesima likuješ. Moli se za nas, koji sa verom poštujemo svetu uspomenu tvoju.

Jelena Anžujska, kraljica srpska. Supruga blagovernog kralja Srpskog Uroša I (1243 —1276. g.), poreklom Francuskinja. Postala sveta majka svetih sinova: kralja Dragutina i kralja Milutina. Život svoj provela kao uzorna i bogomudra hrišćanka. Bila je pametna i oštroumna, u rečima stroga, ali u srcu dobra, pobožna i izobilno darežljiva. Posle smrti svoga supruga blažena Jelena se sva predala podvizima pobožnosti: sirotinju je zbrinjavala i izdržavala; manastire i crkve zidala i pomagala; o ljubavi i slozi sinova svojih se starala; o zaštiti i vaspitanju naroda svoga se brinula, o strahu Božjem se svagda starala. „Nesmućene duše i krotka srca uvek je Bogu molitve prinosila", kaže za nju životopisac njen i njenih sinova, Sveti arhiepiskop Danilo II. Od svoga truda i imanja ona podiže divnu zadužbinu svoju manastir Gradac na Ibru i posveti ga Blagoveštenju Presvete Bogomatere. Ona takođe svojim trudom podiže školu i sirotište za žensku decu u svom dvorcu Brnjacima (na gornjem Ibru). Pred smrt, u dubokoj starosti, bogoljubiva kraljica se zamonašila, dobivši na mo našenju ime Jelisaveta. Monaštvo primi u crkvi Svetog Nikole u Skadru, koju crkvu ona beše podigla i ukrasila. Upokojila se Sveta Jelena u svom dvoru u Brnjacima na Ibru, i bila pogrebena u svojoj zadužbini manastiru Gradcu. Sahrani su prisustvovali njen sin Sv. kralj Milutin, arhiepiskop Srpski Sava III iz Peći, episkop Banjski Danilo i episkop Raški Pavle. Na njenom pogrebu je bila i bezbrojna sirotinja, koju je ova milostiva kraljica hranila i izdržavala. Nakon tri godine njeno sveto telo bi obreteno netljeno. A obretenje bi posle njenog čudesnog javljanja epnskopu Raškom Pavlu, koga je Sveta Jelena poštovala za života kao svog rođenog oca. Episkop Pavle je uz molitve i pesme izvadio telo Svete Jelene i položivši ga u kivot stavio u hramu manastira Gradca ispred, ikonostasa. Sveta Jelena je sa svojim svetim sinovima obnovila i manastir Svetog Srđa i Vakha na reci Bojani kod Skadra.

Sveštenomučenik Zinovije i sestra mu Zinovija. Iz grada Egeja u Kilikiji. Od roditelja naslediše veru istinitu i veliko materijalno bogatstvo. Revnujući za veru s velikom ljubavlju razdadoše siromasima bogatstvo svoje. I za to što behu milostive ruke i njih ruka Božja pokrivaše od svakoga zloumišljaja ljudskog ili demonskog. Milostive ruke Zinovijeve, koje siromahu darivahu, behu od Boga obdarene darom čudotvorstva, tako da Zinovije isceljivaše bolesnike od svake bolesti samo dodirom ruku. I bi Zinovije postavljen za episkopa Egejskog. U vreme gonjenja sudija Lisije uhvati ga i reče mu: „predlažem ti dvoje — život i smrt; život ako se pokloniš bogovima, smrt ako se ne pokloniš". Odgovori Zinovije sveti: „život bez Hrista nije život no smrt, a smrt Hrista radi nije smrt no život". Kada Zinovije bi stavljen na ljute muke, javi se sudiji sestra mučenikova i reče: „tu čašu stradanja i ja hoću da ispijem, i vencem tim da se venčam". Posle muka u ognju i u kipećoj smoli biše oboje mačem posečeni oko 285. god. I tako se ovaj brat i sestra preseliše u carstvo besmrtno Hrista Cara.

Sveti apostoli Kleopa, Tercije, Marko, Just i Artem. Od Sedamdesetorice. Kleopi se javio vaskrsli Gospod na putu za Emaus. Tercije je napisao poslanicu Pavlovu Rimljanima (Rim. 16, 22), i skončao mučeni i kao episkop Ikonijski, posle apostola Sosipatra (v. 10. nov.). Sv. Marko (ili Jovan, v. Dela Ap. 12, 12), sin blagočestive Marije, čiji dom beše utočište apostolima i prvim hrišćanima u prvo vreme, i rođak Varnavin. Bio episkop u Samarijskom gradu Apolonijadi. Just sin Josifa Obručnika. Zajedno sa Matijom biran kockom na mesto Jude izdajnika, no ostane neizabran. Kao episkop postradao za Jevanđelje u Elevteropolju. Sv. Artem bio episkop u Listri Likaonskoj, i mirno skončao.

Svetitelj Božiji Milutin viteški
Zadatak imaše veliki i teški,
Da odbrani veru od zlih raskolnika,
I narod od mnogih ljutih nasilnika.
Bič Paleologu i bič Latinima
Milutin likova nad svim nevernima.
Najveće mu blago — pravoslavna vera,
K'o Justinijanu, kruni od bisera!
I k'o Justinijan mnoge crkve diže,
Slavu slavnom Hristu po svetu uzdiže.
Poslovima carskim carski upravljaše,
Al' od Boga Hrista um ne rastavljaše;
Zato srca beše čista i nezlobna.
U vrtlogu sveta — uma prepodobna.
Bog što srce gleda i po srcu sudi
Milutinu kralju besmrtnost dosudi,
Besmrtnost mu duše i netljenost tela,
I gle, kralja svetog imamo svecela!
O čudesni kralju, bez straha od ljudi,
Pred Gospodom živim zastupnik nam budi,
Grehovne nemani da se oprostimo,
I nebesko carstvo s tobom nasledimo.

Veliki sin pravoslavne crkve kralj Milutin spasao je Balkan od unijaćenja. U trenutku kada je vizantijskom caru oslabila savest, ovaj viteški i bogonosni kralj slovenski ustao je odlučno i s Božjom pomoći spasao Pravoslavlje ne samo u svojoj zemlji nego u svima zemljama Balkanskim. Ko izbliže ispita život svetoga kralja Milutina, razumeće, zašto je Bog njemu davao uspeh za uspehom kroz ceo život i u svima poslovima. Kada je Milutin stupio na presto, odmah se zavetovao Bogu sagraditi onoliko crkava koliko godina bude kraljevao. 42 godine kraljevao je i 42 crkve sazidao. Pri nekim crkvama, kao u Solunu i Carigradu, zidao je i bolnice za siromašne ljude, gde bi siromasi dobijali sve besplatno. Osim toga on je osobito voleo da svoje ogromno bogatstvo rastočava na sirotinju. Često puta ovaj moćni i bogati kralj noću se preoblačio u odelo bednika, i sa dvojicom trojicom slugu svojih hodio je po narodu, raspitivao o nedaćama ljudi, i obilato pomagao bedne ljude. Usred svoga velikog bogatstva on je živeo sasvim skromno i patrijarhalno, mada se nije takav pokazivao pred strancima. Na skroman život on je navikao bio još u kući oca svoga, kralja Uroša. Priča se, kako je car Mihail Paleolog poslao svoju ćerku Anu sa jednim izaslanstvom na dvor kralja Uroša, nudeći ćerku svoju Milutinu, samo da bi tako pridobio srpskog kralja za uniju s Rimom. A kralj Uroš videći bezumnu raskoš vizantijsku na princezi i njenim pratiocima reče: „šta je to i na što to? Mi nismo navikli na takav život." I pokaza rukom na jednu srpsku princezu s preslicom u ruci: „evo, reče, u kakvom odelu mi uzimamo snahe svoje!"