– Ta Vesna nam je rekla da je ona sada naša mama i da ‘roditelj nije onaj ko te rodi, već onaj ko te čuva’. Pored nas je brinula o još jednom dječaku i njegovoj sestri. Prvih godinu dve je bilo sve u redu. Zvala sam je ‘mama’ i tako sam je i doživljavala! S vremenom je popustila sa živcima i počela da nas kažnjava, kao i da nas fizički i psihički maltretira – priča Kemezova, a zatim opisuje neke od prvih kazni koje je hraniteljka primenjivala nad njom:
– Jednom mi je rekla da pripazim na pecivo koje se peklo u šporetu, a meni je zagorelo. Bacila ga je na pod i naterala me da ga pojedem! Izbacivala me je napolje, nekoliko puta je sestru i mene tjerala da spavamo u dvorištu, zaključavala nas je u podrum… Tako bi reagovala ako, na primjer, razbijemo neku figuru ili se popnemo na tavan. Nismo išle kod druge djece na rođendane, nismo ih ni slavili. Ne pamtim nijednu rođendansku tortu, niti djecu na slavlju kod mene. S vremenom su kazne postale sve brutalnije!
Hraniteljka je Milicu i njenu sestru svakodnevno zlostavljala, a devojčice su zadobile masnice po čitavom tijelu.
– Stalno je bila živčana, za sve smo joj mi bile krive. Jednom sam s Vesnom namještala furunu, rekla mi je da će ona da je podigne, a da ja brzo popravim nogicu. Nisam se snašla, a ona mi je tešku peć spustila na ruku! Iskrivila mi je ruku, danima me je boljela… Drugi put mi je drškom od metle razbila glavu, išla mi je krv. Dešavalo se da je gledam kako mi udara sestru. To bi me potreslo, pa bih jecala, a ona se drala: ,,što plačeš, hoćeš i tebe da bijem?” Gadala nas je čime je stigla. Često bi nas krvnički istukla kaišem, ruke su mi bile modre. Sjećam se nekliko fotografija na kojoj su sva djeca iz razreda nasmejana, a ja krijem ruke iza leđa da mi ne bi bile na slici. Umjela je da me kazni i pošalje u školu u starim muškim stvarima, prljavim i pocijepanim. Tjerala me je da joj masiram noge do šest ujutru, dok učim tablicu množenja. Imala sam fobiju od učenja, jer ako nešto pogrešno pročitam, uvijek bi me klepila po glavi. Nije mi dozvolila ni da odem na maturu! – prisjeća se Milica trauma iz detinjstva.
Ona kaže da su mnogi znališta se dogada iza zatvorenih vrata, ali da niko nije reagovao i pokušao da im pomogne:
– U komšiluku su svi znali da nas maltretira, ali joj niko ništa nije smio. Bila je muškobanjasta, radila je na pumpi, a prije toga je bila u vojsci. Svi su je se plašili. Imali smo životinje, kokoške, svinje, koze, ona ih je klala. Mi smo brinuli o njima, hranili ih, čistili… Radili smo i na njivi.
– Žena koja je preuzela brigu o meni tjerala me je da jedem sa poda, udarala drškom metle i kaišem i na silu me šišala na kratko
Nisam znala ni kako mi se zovu otac i majka, a zanimalo me je kako izgledaju i na koga više ličim, pričala je Milica Kemez.
Loading ...
